Како лекови знају у који део тела треба да иду

Молекули било ког лека не могу циљано да се транспортују кроз наше тело, нити они имају контролу над тим геде ће на крају завршити. Али фармаколози хемијским процесима модификују молекуле лека како би били сигурни да ће се они чврсто везати за места на која треба и да ће мимоићи она на којима их не желимо.

Сваки фармацеутски произоди садрже више него само активну супстанцу лека који директно утиче на проблем. У њима има и „неактивних састојака“ или молекула који побољшавају стабилност, апсорпцију, укус и друге квалитете који су важни у обезбеђивању тога да лек одради свој посао.

На пример, аспирин који смо прогутали такође има и састојке који спречавају ломљење таблете током транспорта, али и помажу да се раствори у нашем телу.

Како се лекови апсорбују у телу

Када прогутамо таблету, она ће се најпре растворити у нашем желуци и цревима пре него што се молекули лека апсорбују у крвоток. Када доспе у крв, може да циркулише по целом телу како би приступио различитим органима и ткивима.

Молекули лека утичу на наше тело тако што се везују за различите рецепторе на ћелијама који онда изазивају одређени одговор.

Иако су лекови направљени тако да циљају специфичне рецепторе како би произвели жељени ефекат, немогуће је спречити их да наставе да циркулишу у крви и да се везују за нециљна места и тако се јављају оне нежељене последице.

Молекули лека који круже у крви такође се временом деградирају и на крају преко урина напуштају тело.

Пошто неки молекули лека у зависности од хемијских својстава никако не могу да продру кроз слузницу црева, неки од лекова које прогутамо никада се не апсорбују и уклањају се изметом.

Управо зато што се не апсорбује цео садржај лека, неки лекови се, попут оних који се користе за лечење високог крвног притиска и алергија, узимају у више наврата да би се заменили елиминисани молекули лека и одржао довољно висок ниво лека у крви.

Преношење лека на право место

У поређењу са капсулама и таблетама, ефикаснији начин уношења лека је убризгавање директно у вену. На овај начин, цела доза лека циркулише кроз тело и избегава деградацију у пробавном тракту.

Многи лекови који се дају интравенозно су „биолошки лекови“ или „биотехнолошки лекови“, који укључују супстанце добијене из других организама.

Најчешћи обилици ових лекова су они који се користе у терапији рака и који се зову моноклонска антитела, протеини који се везују за туморске ћелије и убијају их. Ови лекови се убризгавају директно у вену јер наш желудац не уме да разликује варење терапеутског протеина и варење протеина из чизбургера.

У другим случајевима, лекови за које су потребне веома високе концентрације да би били ефикасни, као што су антибиотици за тешке инфекције, могу се давати само путем инфузије.

Док повећање концентрације лека може помоћи да се осигура да се довољно молекула везује за тачна места како би се постигао терапеутски ефекат, такође се повећава везивање за нециљна места и ризик од нежељених ефеката.

Један од начина да добијете високу концентрацију лека на правом месту је да примените лек тачно тамо где је потребно, као што је трљање масти на кожни осип или употреба капи за очи. Неки молекули лека на крају ће доспети у крвоток, али ће бити довољно разблажени да је количина лека која доспе до других места веома мала и мало је вероватно да ће изазвати нежељене ефекте.

Слично томе, инхалатор испоручује лек директно у плућа и избегава да утиче на остатак тела.

Улога пацијената

Коначно, кључни аспект у дизајну свих лекова је да пацијенти узимају лекове у правим количинама у право време.

Пошто је многим људима тешко да се сете да узму лек неколико пута дневно, истраживачи покушавају да осмисле формуле лекова тако да их треба узимати само једном дневно или чак и мање.

Поред тога, пилуле, инхалатори или спрејеви за нос су погоднији од инфузије која захтева путовање до клинике да би обучени клиничар убризгао у наш крвоток.

Што је мање компликовано и скупо давање лека, већа је вероватноћа да ће пацијенти узимати лекове само када им затребају.

Међутим, понекад су инфузије или ињекције једини ефикасан начин да се одређени лекови дају.

Чак и уз сву науку која иде у разумевање болести довољно добро да се развије ефикасан лек, често је на крају сам пацијент одговоран да терапију спроведе спроведе на прописани начин.