Аутизам – реагујте на прве знаке

„Родитељи примете одређено одступање у развоју и буду забринути. Тада се најчешће јаве педијатру у Дому здравља и онда се деси да добију одговор да се не брину, да то није ништа, да ће дете проговорити, да има времена до треће године и слично. Бесмислено је чекати, јер се до треће године већ формира клиничка слика аутизма", рекла је др Тијана Антин Павловић, психијатар који се 13 година бави дечјим аутизмом. Она је била гошћа емисије Међу световима свет Радио Београда 1, која је била посвећена аутизму.

Психијатар Тијана Антин Павловић је истакла да дијагнозу аутизма поставља психијатар, и да је овај поремећај код дечака чешћи чак четири до пет пута него код девојчица.

Аутизам је неуроразвојни поремећај, што значи да се симптоми препознају у прве три године живота, мада се они најчешће примећују и између прве и друге године. Објаснила је да аутизам карактеришу проблеми у социјалној интеракцији и комуникацији, проблеми са говором, као и репетитивни, стереотипни обрасци понашања, активности и интересовања.

Др Антин Павловић је нагласила на шта би требало да се обрати пажња још у првим месецима.

„Дете са поремећајем из аутистичног спектра се, на пример, не одазива или се селективно одазива на име када га позовете. Не развија се показни гест. То је спонтано развојна функција која би требало да постоји већ са осам, девет месеци. Постоји и слабост визуелног контакта, када изостаје гледање у очи или га има мало у тренуцима преповијања, храњења", казала је и додала да би дете око првог рођендана требало да изговори прву реч."

Гошћа Ноћног програма Радио Београда изјавила је да особе са поремећајем из аутистичног спектра могу да остварују социјалну интеракцију, али она није квалитетна, јер недостаје реципроцитет и тешко се продубљује разговор.

„Говор у развоју касни и особе са аутизмом га обично користе за изражавање сопствених потреба. Присутно је и понављање туђих речи, као и коришћење одређених фраза које чују из нечијег говора, реклама, филма. Такође, могу говорити о себи у трећем лицу", додала је.

„Они умеју да приђу", наставља др Антин Павловић, „али је то често неспретно. Некада се превише физички приближе или, ако су вербални, могу да постављају врло директна, приватна питања, која вам друге особе при првом сусрету не би упутиле."

Kада је реч о моторичким активностима, појављују се моторне стереотипије у виду лепршања рукама, љуљања напред и назад, хода на прстима и слично, док је игра веома сиромашна. Kод деце са аутизмом постоји и одређена ригидност, указала је др Тијана Антин Павловић.

„Пример тога је ређање играчака у низ, а ремећење тог низа од стране другог доводи до њихове бурне реакције. Ту је такође и инсистирање да се увек до одређеног места иде истим путем. Тешко је и типичном детету поставити границу, а камоли оном које не разуме социјалну интеракцију, али су оне врло важне. Треба их учити друштвено прихватљивом понашању, јер они то са годинама могу да схвате. То захтева много енергије, али је неопходно", саветује др Тијана Антин Павловић.