Да ли ће пресађивање органа са животиња бити будућност медицине

Прве трансплантације срца, са човека на човека, када су пацијенти са туђим органом живели недељу дана до три месеца, биле су неизвесне и тешке. Данас, 50 одсто пацијената са трансплантираним срцем живи око 15 година у просеку, али век може да буде и много дужи, и до 30 година, наглашава проф. др Миљко Ристић кардиохирург.

„Пацијенту из Балтимора урађена је прва трансплантација срца генетски модификоване свиње зато што он није имао други избор. Није ушао на списак кандидата за класичну трансплантацију срца, јер да би неко доспео на листу да чека донора мора да испуни одређене услове да би операција била успешна. Нажалост, овај човек је отпао као кандидат и није имао избора и потпуно свестан се одлучио за операцију без икакве гаранције да ће то бити успешно. Али он стварно није имао избора и ушао је у историју новог оперативног третмана и мислим да ће ова трансплантација бити само подстрек да се настави даље са оваквим трансплантацијама са свиње јер је огроман недостатак људских органа“, напомиње професор.

Годишње је за трансплантацију потребно 100.000 срца, међутим, само око пет до шест хиљада трансплантација се уради са човека на човека, а сви остали су осуђени на сигурни летални исход своје болести, додаје гост Јутарњег програма.

Постоји још неколико алтернатива за трансплантацију као што су вештачке пумпе и вештачка срца. На Институту „Дедињ“ су прошле године уграђена четири вештачка срца, међутим, како објашњава професор Ристић, то није трајно решење. Живот са пумпом је замишљен као начин да се премости период док се не пронађе донор за трансплантацију срца.

Револуција у медицини

Сама хируршка интервенција пресађивања срца се дуго изводи и кардихирурзи то са успехом обављају. Међутим, највећи проблем је у томе да ли ће организам прихватити пресађени орган. Постоји хиперакутно, акутно и хронично одбацивање органа.

„Значи, ово срце које је узето од свиње може да се одбаци за два минута. Затим има акутни период који траје неколико дана, а хронично одбацивање може да се појави и после десет година. Тај проблем са одбацивањем је ствар имунолога, ту кардиохирурзи не могу да помогну", напомиње професор.

У конкретном случају трансплантације која је изведена у Балтимору, како би се избегла опасност да организам одбаци срце свиње, генетским модификацијама су одстрањена четири гена свиње, а шест људских гена је додато.

„Ипак, мислим да ће требати да се обави још доста посла и нових лекова како би ове процедуре постале потпуно безбедне и успешне, али свакако представљају праву револуцију у медицини", сматра професор Ристић.

Има ли места етичким дилемама?

Професор Ристић верује да уколико на овај проблем посматрамо са становишта етичности, онда морамо престати и да користимо животиње у исхрани. Али тренутно ово може бити један од начина да се продужи живот човеку.

Ово није прво пресађивање органа са животиња на човека. Шездесетих година прошлог века, бубрези шимпанзе су трансплантирани људима, али је најдуже што је прималац живео било девет месеци. Још 1983. године, срце павијана пресађено је беби познатој као Бејби Фе, али је умрла 20 дана касније.

Органи свиње су се показали као најпогоднији што због генетских сличности, што зато што код свиње органи брже достижу величину која је потребна за човека.

„Ми смо и до сада користили одређене биолошке органе свиње за имплантацију. Свињске валуле се користе за замену срчаних валула код човека и то већ четрдесетак година. На стотине хиљада тих валула. Користимо и графтове који замењују крвне судове који су такође биолошког порекла. Тако да није никаква новина да се узима материјал, пре свега свиња, а може и говечета који могу да надоместе дисфункцију срца и крвних судова човека“, подсећа професор др Миљко Ристић.