Читај ми!

Глумица Паулина Манов о борби са дислексијом: Научим напамет текст, па глумим да га читам

Када неко има потешкоће у читању, каже се да има дислексију. Иако је многе срамота да признају да имају тај поремећај, популарна глумица Паулина Манов храбро и отворено је говорила о својим сумњама да има баш тај проблем. Како да разреши дилеме и боље упозна проблем с којим живи, сазнала је од логопеда доцента др Неде Милошевић у емисији „РТС Ординација“.

Дислексија је ситуација када неко има тешкоће приликом читања, а најчешће се открије када дете крене у школу. Овај проблем решавају логопеди и зато је гост РТС Ординације била доц. др Неда Милошевић, стручњак у тој области. Гошћа која је у емисији потврдила сумње да има баш овај проблем била је популарна глумица Паулина Манов.

Паулина је признала да нема дијагностиковану дислексију, али да дуго сумња да има тај проблем: „Немам дијагностиковано, зато што у моје време, кад сам ја ишла у основну школу, осамдесетих година, није се знало да уопште то постоји и да може да се дијагностикује потешкоћа у читању. Једноставно се то сматрало – не знаш да читаш и то је то. Вежбај више, ради више, и то је то.“

На питање о томе да ли јој је било тешко у школи због тог проблема, Паулина искрено одговара да њена учитељица на сву срећу није тражила да се јавно чита, па зато није имала ту врсту непријатности: „Међутим, сваки пут када ме неко прозове да прочитам нешто, ја се презнојавам и веома ми је велика фрка, да тако кажем. Веома велика непријатност и тешко ми је јако кад морам јавно да читам непознат текст.“

„Кад у тексту наиђе дужа реч – прочитам први слог и не видим ништа даље“

Паулина каже да је посумњала да можда има тај поремећај када је гледала емисију о дислексији: „То како су они описали те потешкоће, шта се човеку дешава када чита – ја сам на крају рекла – Па мени се исто ово дешава.“

Паулина се потрудила да у РТС Ординацији сликовито објасни начин на који она види слова и како доживљава читање: „Ви кренете, али као да изгубите струју, а радите на струју. Кренете па се зауставите и као да нема шта да вас гурне да идете даље. На пример, читаш нешто и онда дође нека дужа реч са више слогова која нпр. почиње са про и ја прочитам про и више не видим шта пише даље, и онда мој мозак мота шта све то може да буде – да ли је то про-леће, да ли је то про-фесор, да ли је то про-фесионалац итд., итд. и онда ту долазимо до комичних момената", насмејала се на то подсећање Паулина.

„У мом животу – крену та измишљања. Шта све ту уме да буде, па чак уме да буде и непријатно, уме да буде смешно, јер мозак ради“, прича Паулина смешкајући се.

„Зато мислим да можда људи који имају дислексију имају и неку предност за коју не знају, а то је да морају да измишљају. И када имамо читајуће пробе, то је увек велика напријатност јер се презнојавам и ја видим у очима мојих колега и редитеља, читам им у очима да мисле – како смо се зезнули, ко је ову жену позвао. Па она не уме ни да чита, а камоли да нешто сад одглуми. И то је веома непријатно у почетку, и онда ја то вежбам, вежбам, вежбам, да њима покажем како ја у ствари знам да читам. И онда ја навежбавам читање. Ја глумим да читам – ја у ствари научим напамет и онда као: – Хааа, како ја лепо читам!", искрено је Паулина испричала своју технику превазилажења проблема.  

Превише трошења енергије на препознавање слова – симптом дислексије

Логопед доц. др Неда Милошевић је објаснила да дете са дислексијом, када се обучава да чита, ни уз адекватну обуку просто не може да прати своје вршњаке, али је открила да није у питању само једна врста симптома, већ да дислексија обухвата читав спектар поремећаја:

„Нису све особе са дислексијом исте, нити имају сви исте симптоме. Ако су у питању неке блаже сметње, они праве стратегије на основу којих превазилазе проблем.“

Др Милошевић је стручније дислексију представила као тешкоћу у декодирању, односно препознавању слова, тј. њиховом организовању, што доводи до изостанка разумевања прочитаног јер, како каже, особа превише енергије троши на само препознавање слова.  

На ово се надовезала Паулина, препознајући симптом: „Зато се ја толико умарам кад читам!“

Др Милошевић је рекла да је умор главна карактеристика свих особа које имају дислексију.

„Ја заспим одмах – уморим се, а и врло мало могу да прочитам, неколико страна и ја сам изморена потпуно. Још понекад ми се деси да морам да се вратим јер већ не разумем шта сам читала“, потврдила је глумица речи стручњака.

„Кад не могу нешто да научим, онда ја цртам“, рекла је глумица и додала да је своју децу научила да када нешто не могу да науче – то нацртају, односно да нацртају асоцијацију на то што уче.

„Ја тако цртам и памтим по тим сликама кад су у питању појмови који се набрајају или морају брзо да се говоре, и онда ја тако сличице нацртам и тако памтим.“

Може ли се дислексија спречити? 

„Код нас је постојало неко утемељено веровање да се заправо дислексија дијагностикује тек када се дете описмени, значи у трећем-четвртом разреду, односно са девет-десет година. Међутим, иако дислексија јесте урођена, јер је изазивају неки генетски механизми који онемогућавају да се активирају неки неуробиолошки процеси, па они надаље утичу на језичке способности које се развијају много пре испољавања читања и писања – ту се ради и о неким фонолошким способностима, како се зову, и ми њихове фонолошке способности приметимо већ у узрасту око треће године", објаснила је др Милошевић.

Када би се ово сликовито представило то би било као дете које се игра римом користећи нпр. речи: мапа-капа, сека-зека, и заправо тиме показује свест да постоји сличност између неких речи. Ако тих способности нема до пете године – наступила дислексија.

„До пете године, дете ће већ почети да издваја први глас у речи па ће рећи м – мама, т – тата, нико га неће томе учити, то је спонтано, део природног језичког развоја, да би у години пред школу врло свесно умело да анализира речи, односно да зна да се реч сат састоји од три слова, да је прво С, да је последње Т. Када му кажемо: ево ти три слова, на пример П – А – С, која је то реч, оно ће то знати. Са неком минималном стратегијом, са минималним познавањем како се то ради. Те способности су кључне за лагодно учење читања и писања. Уколико оне изостану – ми засигурно знамо да ћемо имати дете са дислексијом, јер ми када рано детектујемо, када идентификујемо сметње у том узрасту, ми заиста можемо јако пуно да помогнемо", рекла је гошћа РТС Ординације.  

Дакле, закључак је да је дислексија урођена, да се не може мењати, али да рад са дететом свакако може умањити интензитет проблема, а када се детектује на време, онда се лакше и третира. 

Од водећих симптома дислексије Паулина Манов код себе је препознала спорост и замор, али и замену речи или нагађање. Открила је да са писањем нема проблем, већ је он присутан само током читања.

„Мислили су да не видим добро па су ми стављали наочаре“

Глумица и логопед имале су и питања једна за другу, па је тако Неда питала Паулину да ли је имала проблем да препозна слово када је тек учила да чита, на шта је Паулина искрено одговорила да је мислила да заправо не види добро, па су јој стављали наочаре, са неком минималном диоптријом, али каже да јој то ипак није помогло да реши проблем.

Према речима логопеда, кључ за решавање проблема није само у томе да дете више чита, већ је важно да се дете задржи на нижим нивоима док их не превазиђе, како би се дошло до процеса аутоматизације.

Интересантно је да, како је открила гошћа Ординације, дете помоћу својих капацитета у многим ситуацијама може само да превазиђе овај проблем и без помоћи логопеда, посебно када се ради о некој лакшој клиничкој слици, односно о блажој форми. 

Да би неко имао дислексију, треба да буде просечно или натпросечно интелигентан

„Оно што је заједничко свим особама с дислексијом то је да су они уредни и често изнад просечних интелектуалних способности", објаснила је доцент др Милошевић и додала да је интелигенција основни услов да би се неком установила дислексија. 

Апсолутна заблуда је да дислексију има неко ко нема довољну интелигенцију, већ је управо обрнуто. 

За сваки наведени симптом дислексије уследило је стручно објашњење, па је тако разјашњено да конфузија између сличних фонема заправо значи да дете није сигурно да ли је чуло П или Б, Т или Д, К или Г, односно гласове између којих су разлике минималне, само по некој звучности. Они то заправо и у говорном изразу раде, па се то само преноси на процес читања и посебно се види у писању.

За визуелну конфузију обично се узима пример малог слова е или о, п или q (мисли се на писано писмо, па то изгледа овако: p и q), и тако се и види – особа заиста није сигурна да ли је видела е или је видела слово о. Из неког разлога се често Н и Д мењају.

Овде је са аудитивном обрадом све у реду, али та визуелна краткорочна меморија је заправо проблематична и мозак нема способност да задржи то слово и да га брзо призове када му је потребно. Замена места слова или слогова значи да са замени ред слова у речи, а то се види и кроз писање и кроз читање.

„Ту је потребна пажња, јер истраживања су такође показала када су мерили визуелну пажњу како особа са дислексијом претражује текст да заправо то не иде по неком редоследу слева надесно, него да је (пажња, односно поглед) у првом реду, па у трећем, и онда унапред из неког страха да ће погрешити, они мало журе и то се баш често дешава – замена места слова и слогова то је под обавезно у читању присутно“, каже логопед. 

Паулина је искрено прокоментарисала да сама није свесна да ли се и код ње испољио овај симптом, јер, како каже, нема неког ко је посматра да види где су грешке: „Ја само од фрке кренем да измишљам, јер ја се једноставно зауставим.“

Дешава се и у писању и у читању, али посебно у читању, као и изостављање слова или делова речи. О томе је заправо Паулина говорила да није сигурна шта је ту заправо писало. Замена речи или нагађање је врло карактеристичан симптом, а ови симптоми су у блиској вези. 

Спајање и раздвајање речи на погрешним местима – ово је заправо уочљивије у писању, посебно у граматици и правопису, који могу да буду заиста тешки за разумевање када је потребно да се речи некако „деле“. 

Нервоза, анксиозност и агресија као последице нетретиране дислексије

Као последице дислексије која није откривена, а тиме ни третирана, појављују се неретко нервоза, анксиозност, па чак и агресија.

„Ово је врло честа ситуација и да тај психосоцијални моменат представља један озбиљан проблем саме дислексије", објашњава логопед.

Она наводи да је у Америци рађено истраживање које је показало да је скоро 60 одсто затвореника имало неки специфичан проблем у језичком развоју, међу којима је и дислексија. Радило се о особама са јако добрим интелектуалним потенцијалима, али са специфичном тешкоћом коју не знају како да реше, због чега бивају све нервознији.

Тада околина уме да каже: „Није мотивисан“, а на такав коментар Неда Милошевић каже да је и природно да оно што нам јако тешко иде баш и не волимо да радимо, па ћемо тражити да радимо нешто друго, што нам је много лакше.

Из тога закључује да, кад се уђе у тај зачарани круг, а то се обично погоди са периодом пубертета, ако дете није усмерено у оно што му добро иде, или ако се та терапијска процедура, сада већ доступнија, не спроводи – нервоза, анксиозност и агресија заиста могу бити последице нетретиране дислексије. 

Зато је важно да родитељи одреагују на време. Оквирно, децу родитељи логопеду најчешће доведу у трећем разреду, а то већ јесте касно, али ипак није непоправљиво. 

Како изгледа терапија за дислексију?  

Саме терапије и њихова тежина различите су у зависности од тога када су родитељи с децом дошли по помоћ. 

„Код деце код које је на рођењу или непосредно након тога дијагностикован језички проблем, обавезно се срећемо са дефицитом фонолошких способности, и врло често је присутна дислексија. То је нама с једне стране добро, јер ми знамо да ће се то догодити и онда ми заиста у тој години пред полазак у школу некад чак и посаветујемо да родитељ одложи полазак у школу из простог разлога што за годину дана може много тога да се уради“, каже гошћа РТС Ординације

Поента је да дете крене спремно, да тај програм може да прати. Наравно, ако говоримо о периоду пре поласка у школу, предлаже логопед. 

Када долази дете које је у првом разреду основне школе, за њега постоји програм који се прелази одређеним корацима – прво покушавамо дете да научимо да аутоматизује та слова, да азбуку када изговори може заиста да доживи свако слово и аудитивно и визуелно и тактилно – значи и да их пише и да их преписује и да просто може брзо да их призове.

До неке десете-једанаесте године је период када може доста тога да се учини. Након тога углавном се развијају стратегије како да просто превлада да бар може да прочита и да разуме. По правилу, терапија не би требало да траје дуже од шест месеци, а највише годину дана. 

Иако се проблем не реши сваки пут за тих годину дана, он се засигурно бар умањи: „Ми не идемо увек на решавање проблема, него идемо на умањивање и на оспособљавање, чак идемо некад и на функционално читање.

Када је у питању тежа клиничка слика тада и више година радимо. Када су у питању лакше клиничке слике, значи тешкоће у декодирању или ето само што се декодирање није аутоматизовало па зато разумевање изостаје. Значи, то су неке стратегије које користимо само пар месеци и направимо бољитак.“

„Сматра се да имамо неки генетски механизам који онемогућава да се неки неурални центри тако брзо активирају. Сматра се да 17 центара у процесу читања у садејству делује у једној секунди", прецизно је објаснила др Милошевић и додала да је овде у питању спорији проток. Али, како се све вештине вежбају, тако се вежба и вештина читања“, закључила је доц. др Неда Милошевић.