Лењост најтежа болест – организујте своје време и нађите сврху

То, како каже, није лењост. Лењост је када нешто пређе у навику да вам је лакше да не размишљате о последицама.

„Неке ствари су урођене. Постоје читаве породице лењих људи. Ипак, углавном је то научено. Пре свега то се дешава зато што родитељи стимулишу одговорност, трагају за напорима, забрањују нам, критикују нас, не хвале нас довољно за уложен напор и онда дете осети потребу да пронађе лакши пут и да буде на линији мањег отпора", објашњава

Најчешћа реакција родитеља је да то кажњавају и да врше још већи притисак, а онда дете бира све лакши пут и успева због својих „досадних“ начина понашања да издејствује да, примера ради, игра видео-игре неколико сати дуже или да прво проведе време на компјутеру па онда учи.

Према његовим речима, ту је већ крај – родитељи који нису доследни и не постављају границе чине да дете нема радне навике и то је један од разлога.

Илић додаје да је лењост стање – особина, али може бити и део неких психијатријских болести, попут депресије.

Током живота код лењих људи пасивна агресија постаје навика, реакција на притисак од стране других људи - што више захтевају то деца у односу на своје родитеље, а касније када порасту реагујући на притисак од шефова успевају да не раде довољно добро.

Лењост је, наглашава Илић, нека врста задовољства, али када пређе у хронично стање, онда представља проблем.

„Са друге стране, ако допустимо себи да уживамо кратко, то је у реду. Родитељи треба да нас убеде да није све што је пријатно добро и да су неке ствари које су непријатне - корисне. То је јако тешко“, каже Илић.

Губитак сврхе је погубан

Са пословицом да од лењости нема горе болести се слаже и објашњава да она може да доведе и до физичких обољења, попут дијабетеса услед неактивности и гојазности, али и до психичких болести, јер лењи људи губе контакт са људима и често се код њих појављује осећај кривице.

„Мозак троши 20 до 25 одсто енергије коју произведемо. Човек се одувек трудио да све своје мождане активност смањи, да то пређе у навику, на режим ауто-пилота и да радимо ствари које изискују најмању могућу потрошњу енергије. Ако је то још повезано са задовољством, онда из центра за награду се лучи допамин. Временом онда научимо да уживамо у малим, неважним стварима и губимо сврху у животу, а сврха је основ наше унутрашње мотивације“, истиче Илић.

Сврха, мајсторство и мотивација су три унутражња мотиватора која нас терају да идемо напред.

„Ако не видимо сврху ми ћемо остати ту где јесмо без обзира колико је непријатно“, закључује Илић.

Рутина, обавезе и задовољство

Саветује да је организација времена пресудна и баланс обавеза и задовољства.

Ту треба, како каже, укључити и рутину у неким дневним активностима – доручак, ручак, вечера и спавање – јер она даје човеку неку врсту сигурности и стабилности у времену неизвесности и непредвидивости.

„Рутина и добар баланс између обавеза, задовољства и блискости представља један добро организован дан. Ако нађемо времена да се бавимо собом или одмарамо то је одлично, али треба да знамо како то радимо и да буде осмишљено, а не стихијски“, саветује Илић.