Читај ми!

Милорд за вечност, годину дана без највеће музичке звезде СФРЈ

Пре годину дана напустио нас је Ђорђе Марјановић, велики Милорд. Идол многих генерација, учитељ бројних естрадних личности, уметник који је оставио неизбрисив траг у развоју домаће музичке сцене. И у доба највеће славе, када је пунио дворане и стадионе широм СФРЈ и СССР-а, већина га је обожавала, било је и оних који су га кудили, али су сви без разлике једноставно морали да му одају признање за труд, жељу, љубав и умеће које је даровао публици.

До судњег дана, до часа када се звезда преселила међу звезде небеске, био је увек посвећен љубитељима његове песме. Срдачан, насмејан, пленио је на сваком кораку, ширећи љубав, учећи кроз своје песме младе да се не штеде у емоцијама, да кад воле – искрено воле.

И зато је био вољен. Ђорђе Марјановић – највећа звезда соцреалистичког времена на овим просторима, истински суперстар оног времена, уметник чији ће се лик, дело и песме дуго памтити.

Ђорђе, скромни студент фармације из честите породице из Хомоља, које је и сада познатије по њему него по златоносном Пеку. Милорд је био и остао њихов драгуљ, оно чиме се диче, по чему их препознају.

Ђорђе или Кокан, како су га од миља звали у детињству, био је врхунска звезда али тако налик сваком обичном човеку и тако доступан, без трунке мрзовоље, са срцем на длану. Био је наш Ћелентано, српски Жилбер Беко, овдашњи Азнавур, и Коен је био помало, певао је Дилана и најлепше песме Санрема, у време када је овај фестивал значио све љубитељима популарне музике.

Уз пратњу „Плавог ансамбла“ и „Нове димензије“ обишао је земљину куглу уздуж и попреко. Певао на фестивалима у Загребу и Сплиту, када му се нису баш превише радовали, а испраћали су га овацијама због храбрости и зато што је и њима пружио срце чак и онда када је, из немузичких разлога, дочекиван звиждуцима.

Ђорђева мисија била је управо та – да спаја људе, да помири непомирљиво, да читав свет буде песма. Памте се бројни солистички концерти у Дому синдиката за који би карте бивале по два месеца раније распродате и стара цвећара „Крин“ на Ташмајдану која би остајала без цвећа уочи таквих догађаја – све руже и каранфиле публика је с љубављу куповала и давала свом Милорду.

И зато је лепо на данашњи дан, тужан за још увек бројне и активне „ђокисте“, подсетити на мали део онога што је учинио и још више, подсетити надлежне да би било лепо доделити му макар назив једне улице у вишемилионском граду, то је најмање што може да се учини за велемајстора сцене, који је толико волео људе и песму и с њом се преселио у вечност.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 19. март 2024.
2° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво