Читај ми!

Милорд за вечност, годину дана без највеће музичке звезде СФРЈ

Пре годину дана напустио нас је Ђорђе Марјановић, велики Милорд. Идол многих генерација, учитељ бројних естрадних личности, уметник који је оставио неизбрисив траг у развоју домаће музичке сцене. И у доба највеће славе, када је пунио дворане и стадионе широм СФРЈ и СССР-а, већина га је обожавала, било је и оних који су га кудили, али су сви без разлике једноставно морали да му одају признање за труд, жељу, љубав и умеће које је даровао публици.

До судњег дана, до часа када се звезда преселила међу звезде небеске, био је увек посвећен љубитељима његове песме. Срдачан, насмејан, пленио је на сваком кораку, ширећи љубав, учећи кроз своје песме младе да се не штеде у емоцијама, да кад воле – искрено воле.

И зато је био вољен. Ђорђе Марјановић – највећа звезда соцреалистичког времена на овим просторима, истински суперстар оног времена, уметник чији ће се лик, дело и песме дуго памтити.

Ђорђе, скромни студент фармације из честите породице из Хомоља, које је и сада познатије по њему него по златоносном Пеку. Милорд је био и остао њихов драгуљ, оно чиме се диче, по чему их препознају.

Ђорђе или Кокан, како су га од миља звали у детињству, био је врхунска звезда али тако налик сваком обичном човеку и тако доступан, без трунке мрзовоље, са срцем на длану. Био је наш Ћелентано, српски Жилбер Беко, овдашњи Азнавур, и Коен је био помало, певао је Дилана и најлепше песме Санрема, у време када је овај фестивал значио све љубитељима популарне музике.

Уз пратњу „Плавог ансамбла“ и „Нове димензије“ обишао је земљину куглу уздуж и попреко. Певао на фестивалима у Загребу и Сплиту, када му се нису баш превише радовали, а испраћали су га овацијама због храбрости и зато што је и њима пружио срце чак и онда када је, из немузичких разлога, дочекиван звиждуцима.

Ђорђева мисија била је управо та – да спаја људе, да помири непомирљиво, да читав свет буде песма. Памте се бројни солистички концерти у Дому синдиката за који би карте бивале по два месеца раније распродате и стара цвећара „Крин“ на Ташмајдану која би остајала без цвећа уочи таквих догађаја – све руже и каранфиле публика је с љубављу куповала и давала свом Милорду.

И зато је лепо на данашњи дан, тужан за још увек бројне и активне „ђокисте“, подсетити на мали део онога што је учинио и још више, подсетити надлежне да би било лепо доделити му макар назив једне улице у вишемилионском граду, то је најмање што може да се учини за велемајстора сцене, који је толико волео људе и песму и с њом се преселио у вечност.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(недеља, 15. мај 2022, 22:16) - Rajka [нерегистровани]

Divan tekst o legendi

Voljeni,nezaboravni Dorde

(недеља, 15. мај 2022, 14:14) - anonymous [нерегистровани]

DJORDJE ZA VEČNOST

Djordje,običan čovek iz naroda,nikada se nije ponašao kao zvezda,možda,kako su neki stručnjaci u to vreme govorili, nije imao baš glas kakav oni žele,ali je imao dušu kojom je svaku interpretaciju obavijao. Vremena se menjaju, muzički ukusi,ali neko ko prvi otvori te hermetički zatvorene "socijalističke dveri" - ostaje legenda za vjek vjekova. Djordje nas gleda s neba,a možda se reinkarnira u neku novu (samo fizički) ličnost ,ali sa dušom i lepotom Djordja Marjanovića. Odličan tekst i podsećanje uz zahvalnost i za one koji imaju ,ehehejjjj godin a.

(субота, 14. мај 2022, 13:44) - Dzon li huker [нерегистровани]

Bilo nekad, sad se prepricava.

Sad smo srecni docekali, neke nove klince, ili matorce, kako je kome drago. Konstrakta nam porucuje da mora biti zdrava, jer ako nije, uvenuce za lanetom svojim, ovih dana, jer je ime njegovo, njena molitva. Pozdrav djordjetu tamo gore na nebu. Ja znam svoj put, kroz noc i dan, jer ja znam ne pripadam, ovom nebu.