Душан Ковачевић за РТС: Страх је неизлечив, али у инат морамо да му се смејемо

Нема човека у Србији који стотину пута у животу није цитирао текстова његових представа и филмова. Огољавањем наше природе и нагона, исмевањем нашег понашања са жељом да нас излечи од мана, својим драмски делима постао је део нашег генома.

У интервјуу за РТС Душан Ковачевић говорио је о години којој ћемо ускоро видети леђа. О пандемији вируса и страха и потреби да се боримо. О важности културе, томе како види будућност и зашто сматра да није заслужио да се назива и песником...

Много смо љути на ову 2020. годину и једва чекамо да је се „отарасимо“. Међутим ни следећа година не обећава много, што због короне, што због економске кризе. Када подвучемо црту, шта нам остаје?

– Остаје нам једно горко осећање да смо на неки начин изгубили годину. Изгубили смо је у годинама које су нама битне и важне, мислим на генерацију људи која је запослена па није могла да ради, мислим на децу која нису могла да се играју, како треба, мислим на људе који су требали да путују па нису отпутовали, мислим на све сегменте друштва које се усредсредило само на то да преживи.

И наравно, у целој тој причи, ја се приватно сећам, са великом тугом, људи који су нас напустили. Надам се да ћемо се у следећој години изборити са овим чудом, са овим невидљивим непријатељем и да ћемо живети као људи.

Све савете лекара пажљиво слушам и поштујем. То је мој приватни став. И ако људима није довољно да од прошле године када се у свету први пут чуло за болест, а код нас је допутовала у марту, онда није потребно ништа више говорити. Ако нису научили нешто за годину дана, узалуд је да вам било ко шта прича.

Ово је опасна, озбиљна болест. Стотине хиљада људи се у лекарским оделима, боре за животе, у овом тренутку, десетак хиљада наших суграђана, и ако то није довољно да се чувамо и да не терамо наш чувени инат, то је онда лична одговорност.

У овој години је страх од смрти био најдоминантнији. Говорили сте да су Ваша дела настајала из ваших опсесија и страхова. Шта можемо да учинимо да нас страх не паралише?

– Што се тиче моје заједничке линије и тематске области којом сам се бавио, ослањала се на ту, рекао бих с пуно права, ружну реч. Зашто ружну. Смрт је сачињена од четири сугласника и зато је тако ружна.

Нешто што подсећа исто на четири сугласника, а блиско је, па није чудно што су везане једна за другу, то је реч крст. И када то кажете, због та четири сугласника, није вам пријатно, најблаже речено.

У детињству сам, као што сам написао у мојој последњој књизи, прележао неке тешке болести и због тога сам понео трауме из раног детињства. Касније сам као врло млад написао Маратонци трче последњи круг. Та је прича директно о смрти и мој обрачун са тим чудовиштем. Ја сам се исписујући тај комад лечио.

И када сам то савладао смехом, кад сам то савладао иронијом, када сам то савладао неком врстом супериорности коју човек мора да поседује, онда сам се решио свих проблема или већине проблема, да бих касније установио да је тај страх неизлечив. Зато сам касније написао и Сабирни центар.

Страх човек мора да лечи, да се бори. Ова година је била некаква експериментална година да савладамо тај страх, јер страх је болест. Ви не морате да болујете уопште од короне. Ако болујете од страха, ви сте самим тим болесни.

Лично себи не дозвољавам да будем уплашен. Имам страх од страха, баш због те приче из детињства и осећам се поражено кад сам уплашен и имам осећај стида ако се уплашим. Страх је добар као координација између храбрости и лудости, али кад превлада и кад вас савлада, онда сте ви у опасној зони болести. Тако да вам корона уопште и није потребна.

Ваш нови филм који чека премијеру носи назив Није лоше бити човек. Када ћемо га гледати?

– Тај филм је снимљен, кад већ причамо о овој несрећној болести, мада нема срећних, снимљен је претпрошле године и рачунали смо да премијера буде 9. децембра ове године. Међутим, пошто се десило ово што се десило, премијера би била као да смо бацили филм у бунар. Онда смо одложили за боље време.

Чекамо боље време да публика дође да гледа филм. Јер ако публике нема, онда бисмо могли одмах да вртимо филм на телевизији. Јутрос сам у Звездара театру имао занимљиве разговоре око плана за следећу годину, и сада бих могао да вам кажем како се зове тај наш план. Наш план се зове „ако“.

Када смо причали и договарали се да ћемо следеће године играти три премијере које смо планирали, увек смо говорили: ако буде, ако се деси, ако буде добро... ако се дозволи играње у вечерњим сатима... могли би да играмо комад „ако“.

Сада смо у позоришту које је у оквиру свих делатности уметничких, можда најугроженије јер зависи од публике. Концерти су исто јако угрожени. Све извођачке делатности где је потребна публика као контрапункт човеку на сцени, више нису живи.

Ми очекујемо да ће са појавом вакцина, са већ стеченим имунитетом вероватно трећине становништва, негде до пролећа се ствари довести у неку нормалу, и уз велику божију помоћ током лета да ћемо то прегурати. Оптимално је очекивати да од следеће јесени живимо као људи.

Шта ће култури бити најнеопходније у следећој години?

– Генерално гледајући култура има један проблем који се провлачи откако ја знам и откако се ја бавим овим послом, а то је више од 50 година. То је недостатак средстава за многе културне делатности.

Ја бих сад овом приликом замолио Министарство за културу и госпођу Мају Гојковић, да тај фамозан проценат од један одсто неко оствари, и да у будућим договорима у Влади повећају за све делатности у култури. Појединачне интервенције не значе ништа. То је ефекат који траје месец или два. Мора се направити план који је дугорочан.

Култура је идентитет једног народа. Иза нас остају културна добра. Остаје инфраструктура као што су путеви, као што је градња, и то је изузетно драгоцено, али када поменете једну земљу, један период у једној земљи, чега се сетите? Сетите се само великих културних догађаја.

Ако рецимо причамо о Италији. Чега ћемо се сетити као прве асоцијације? То је музика, то је њихова филмска индустрија у златном периоду, то је књижевност и наравно као врхунац уметности, сетићемо се ренесансе, сликарства и вајарства. Кад одете у Италију тражите места где су та велика културна дела која постоје и дан данас и због којих људи посећују градове. Морали бисмо да водимо више рачуна о томе како се односимо према култури.

До сада смо Вас потписивали као драмског писца, сценаристу, редитеља. Написали сте својеврсну песничку аутобиографију Ја то тамо певам. Да ли је у реду да вас сада потпишемо Душко Ковачевић – песник?

– Не, не... ја нисам, као што сам у тој књизи написао, рођени песник. Песници се рађају. Велики песници се рађају. То је начин мишљења, начин живота и начин страдања. Јер већина песника живи врло ризично и бар из искуства наших песника, врло кратко.

Сагоре брзо у тој својој раскоши и свом темпераменту. Одрастао сам са генерацијом великих песника, тамо неких шездесетих-седамдесетих година. Поезија је врхунац у свим делатностима. Када кажете за неког да је направио нешто изузетно лепо, онда кажете то је поезија.

То важи за спорт, архитектуру... Ја сам током ових пола века бављења овим послом успут написао песме које су биле објављивање у новинама, књигама, певане су у филмовима, у позоришним представама и онда сам их сада, у овом вишку времена који нисам очекивао, сабрао у књигу.

Драго ми је што сам успео да фасцикле које су стајале 20-30 година ослободим неке моје одговорности.

Књига је песничка аутобиографија, али је и хроника наших живота.

Почео сам од 1971-1972. године са мојим првим комадима који су имали песме и онда сам бележио шта се догађало, када је игран Радован Трећи и када је Бора Тодоровић играо преко 100 представа тог несрећног песника који је испевао неколико песама.

Касније кроз цео мој рад у позоришту, на филму, у литератури, сусретао сам се са изузетно драгоценим и мудрим људима. Желео сам да оставим лепо подсећање на дивне људе с којима сам имао срећу да се дружим.

Могао је да буде поднаслов те књиге Археологија једног живота. Ја сам се заиста бавио археолошким истраживањима и онда сам у шали рекао да сам дошао негде до бронзаног доба.