Браћа Теофиловић и даље у мисији чувара традиције

Почетком јула, браћа Ратко и Радиша Теофиловић снимили су петнаест музичких спотова у Голубачкој тврђави. Снимљени материјал ће бити приказан на РТС-у. Определили су се за песме које се нису често појављивале у приграмима, а имају одређену вредност.

Самим избором Голубачке тврђаве желели су да посведоче да те песме треба да остану као што ова тврђава траје и да у том заједничком споју споменика културе од изузетног значаја и старе музике оставе траг.

„То изгледа монументално и гледаоци ће ускоро на РТС-у моћи да виде цео тај програм од 30 минута и чују свих 15 песама“, наводи Ратко Теофиловић.

Снимање је било веома напорно и захтевно мада је екипа „Хај-фај продукције“ са Нешом Раичевићем на челу урадила снимање целог терена и унапред је предвиђено колико се песама може снимити и на којим местима, додаје Радиша Теофиловић.

„Било је напорно урадити све у једном дану, али било је толико сунца и толико облака и позитивне атмосфере да смо могли то да урадимо за неких 12 сати рада. Али да бисте урадили овако нешто, не знам да ли публика то зна, једну песму мораш отпевати од пет до седам пута због позиција камере“, објашњава Радиша.

Наглашавају да као што је стара музика археологија сећања, тако нас и ова тврђава подсећа на прошла времена, јер из традиције све настаје. Она је основа, а ми својим радом у овом времену покушавамо да оживимо оно што негде стоји у фиокама и није отворено.

Теофиловићи су из Чачка и почели су да певају у хору „Стеван Мокрањац“. Њихов учитељ и диригент је био Предраг Перуничић, а о њему и њиховим почецима сведочи филм Форте Маестро. Хроничар града Чачка, Душан Даријевић, је дошао на идеју да направи филм о хору „3. децембар“, који је касније понео име „Стеван Мокрањац“, основаном 1983. године када су браћа Теофиловић почела да певају.

„Препоручио бих младима који планирају да се баве музиком да погледају филм на Јутјубу да виде који је пут који човек мора да пређе да би постао певач, односно причу о једном човеку који је цео живот дао музици“, напомиње Ратко Теофиловић.

„Реч певач је данас на различитом плану, различито мерена. Али да будете певач који даје ту уметничку димензију, а не само репродуктивну, то је већ нешто друго. Али кад погледају филм, видеће зашто смо Ратко и ја наставили Предрагов пут“, додаје Радиша.

Мада Теофиловићи кажу да се понекад мора бити и фанатик у послу, за себе тврде да су позитивни ентузијасти који су заљубљени у оно што раде. Признају да је много људи утицало на то што они данас раде, али Предраг Перуничић је, не само за њих двојицу, него и за све људе који се појављују у филму, оставио велики траг у њиховим животима и каријерама које су касније градили.