Крагујевац, Тенеси – студентски Погледи, десничарске ексклузиве и „поништени" глумци у Дејли Вајеру

Дејли Вајер данас има 600.000 претплатника, у земљи од триста милиона становника, а Погледи су – упркос скромним почецима као студентски лист крагујевачког Универзитета, почев од 1988. кренули са афирмативним текстовима о вишестраначју, од 1989. са повољним представљањем Драже Михаиловића, да би у јуну 1990. овај лист имао тираж од 200.000 примерака.

Погледи су објављивали чланке који су до тада били табу, а неки попут првог интервјуа претендента на престо Александра Карађорђевића били су крајња ексклузива. Временом је наравно, целокупна медијска сцена кренула да се либерализује, Српски покрет обнове и Српска радикална странка су као четнички оријентисане организације покренуле своје магазине и издавачке пројекте Српска реч и Велика Србија, па су Погледи полако изгубили на ексклузивности.

Милослав Самарџић је, међутим, остао веома присутан као јавна личност, и заступао је своје налазе о историји Другог светског рата код нас у разним медијима и наметнуо се као веома активан полемичар. Док су десни садржаји у Америци степеном гурани из мејнстрим медија ка маргини што је помогло успон Дејли Вајера, код нас се десио обрнут процес.

Милослав Самарџић је, за разлику од своје конкуренције на српској десној уредничкој сцени, имао свеобухватан приступ, и схватао је да рат за своје виђење Другог светског рата неће водити само кроз чланке о догађајима већ и кроз „културни рат" тако да почетком деведесетих, Погледи окупљају бројне младе филмске критичаре тадашње студенте Факултета драмских уметности у покушају да покрије и поље промишљања уметности.

Многи данас веома познати уметници и јавни радници су се тада огласили у Погледима, неки са текстовима који су били доста екстремни и не могу се ни на који начин повезати са њиховим данашњим ставовима. Пад Погледа ипак није довео до креативне мобилизације ове критичарске школе око идеје четничког филма.

Финансирање као лук и вода 

Дејли Вајер је свој успон међутим искористио не само да пише о популарној култури и филму већ да пре две године прво постане стриминг сервис а сада и продуцент оригиналног филмског садржаја који је у складу са њиховим светоназорима. Руку на срце, Дејли Вајер јесте имао доста искуства са видео-продукцијом јер им је један од најгледанијих садржаја шоу Бена Шапира, десног коментатора.

Ипак, улазак Дејли Вајера у свет продукције и дистрибуције филмова је био неминовнији од тога – један од оснивача ове куће Џереми Боринг почео је баш као филмски продуцент али и редитељ, и његов једини дугометражни рад и говори о политичкој теми, илегалним миграцијама из Мексика.

Милослав Самарџић је као уредник, пионирски, преко својих критичара прво теоријски постулирао поетику српског десничарског филма, али се она у том покушају није остварила иако његови тадашњи сарадници углавном јесу.

Ипак, већ деведесетих, Самарџић има визију да покрене телевизијски канал и снима филмове па о томе за НИН каже: „Разуме се, после покретања телевизије размишљали бисмо о снимању филмова. Провоцирала нас је чињеница да је, чим се заратило, снимљен Дезертер, а иза њега и низ других дефетистичких филмова. Ми бисмо радили по угледу на западне земље: кад се зарати, снимају се филмови о јунацима. Финансирање драма за ондашњи наш буџет било је лук и вода".

У истом тексту помиње своје тадашње критичаре као ауторе који би то радили.

Боринг је, с друге стране, за прву продукцију Дејли Вајера успео да регрутује успешног холивудског продуцента Даласа Сонијеа и некадашњег редитеља блокбастера за Спилбергову продукцију Ди Џеј Каруза, да не би морао да режира сам. Милослав је пак морао да иде другим путем – мали број његових штићеника међу драмским уметницима је остао на линији Погледа – а и они који јесу сигурно су ван платног разреда његове садашње продукције, стога је узео да режира сам.

Филмски центар Србије протеклих пет година подржава филмове са националном темом и четници ће бити заступљени у филму Хероји Халијарда Радоша Бајића, на чијем ће сценарију сарађивати и некадашњи сарадник Погледа Ђорђе Милосављевић. Опкољени нису подржани у том програму, нити су настали у продукцији РТС-а који је равногорску страну историје понудио у изведби истог аутора кроз серију Равна гора.

Самарџић тако својим филмом на неки начин удара на Бајићев „равногорски монопол" са резултатима који нису занемарљиви. Док Дејли Вајер ради у америчким кинематографским околностима где успех филма чине име испред (а помало и оно иза) камере и прича, и има проблем како да привуче „имена" јер је Холивуд изразито либералан и сваки глумац би играњем за Боринга и Шапира потписао отказ у Фабрици снова, Самарџић ради у средини у којој је серија попут Равне горе лако окупила врсну екипу, чак и оних глумаца који се јавно декларишу као левичари.

Боринг и Соније то решавају ангажовањем глумаца који су „поништени" због својих ставова – рецимо када је Ђина Карано отпуштена са серије Мандалоријан због упоређивања прогона Трампових симпатизера са Холокаустом, одмах је добила уговор за филм код Дејли Вајера.

Самарџић с друге стране узима непознате глумце без значајног искуства и снима филм „без имена".

Једноставност филма „затворене ситуације" 

У томе што нема познате глумце, Опкољени у суштини једино и заостају за Равном гором. На нивоу излагања приче, па и атмосфере, може се рећи да су чак и динамичнији.

Филм говори о једној згоди из Другог светског рата када је Никола Калабић са својим четницима био опкољен од СС дивизије „Принц Еуген” коју су чинили фолксдојчери, док му је упоредо породица хапшена и прогоњена. Реч је о једноставном филму тзв. „затворене ситуације", већи део се дешава на пар локација где се опкољавање дешава са понеким искораком у варошки живот где колаборационисти шиканирају Калабићеве.

Нажалост, упркос томе што ови непознати глумци нису превише слаби, оно што не могу да пруже јесте надовезивање на канонски приказ Калабића.

Четници нису имали много среће ни у рату ни на филму. Али, Калабић је у Ранкићевој интерпретацији и по сценарију Синише Павића, а који је обиловао драмском иронијом, био изузетак, тако да је мини-серија Последњи чин обновила његов култ, иако је његова улога као издајника касније у делу наше историје оспоравана као и са овде приказаном верзијом Дражиног хапшења. Међутим, Ранкићева харизматична улога и сјајан текст који је изговарао, упркос ширем контексту приче, одјекнули су позитивно у народу и Калабић је тако постао један малтене лик из популарне културе, иако је историјска личност – но није ништа чудно за друштво у ком се од популарне културе очекује да преузме улогу историографије. 

Серија Последњи чин изградила је легенду о Калабићу и велики је изазов поново се ухватити те теме, а нарочито поновити Павићеву и Ранкићеву харизму. У том смислу, сигурно је да ће четнички али и партизански историчари надаље оспоравати историјску веродостојност ове серије али она је учинила више за обнављање интересовања за четнике него сви они заједно.

Глумачка игра у Опкољенима нажалост не може да засени Ранкића тако да он и даље остаје слика Калабића у нашој свести. Међутим, као што је РТС желео да кроз занимљиву мини-серију створи слику хапшења Михаиловића и Калабићеве издаје, и Погледи желе да ураде исто то са другом димензијом ове личности и да га прикажу као борца против окупатора и домаћих издајника. Овај четнички филм је можда нешто најсличније партизанском филму снимљено код нас још од Лепих села Срђана Драгојевића у којима је ингениозно спојена естетика филма о вијетнамском рату и партизанског акцијаша.

У протеклих пар година стога ортодоксну естетику партизанског филма нашли смо на два најнеобичнија места – у Словенији где је снимљен филм Дејана Бабосека Пребој о Франце Северу Франтеу, и његовој истинитој причи о пробоју из немачког обруча и код четника у Шумадији у Опкољенима где се из обруча пробија Калабић.

Од црноталасовског проблемског филма до биоскопског спектакла 

За разлику од Бабосековог филма који у себи носи пијетет класичне партизанске фреске булајевићевског типа, Самарџић више вуче на партизански вестерн Жике Митровића, са неким флешбековима на приватни живот бораца који евоцирају неке стилеме Серђа Леонеа. Вестерн и акциони филм су своје елементе интегрисали дубоко у партизански филм пре свега кроз рад Жике Митровића и Хајрудина Крвавца јер је овде филм о НОБ-у био кључан за све жанрове, од црноталасовског проблемског филма да биоскопског спектакла.

Опкољени нема исполираност биоскопског спектакла каква се очекује у савременој кинематографији, али њу немају ни Бајићеви четнички филмови. Стога, Опкољени су нека врста андерграунд филма, герилског какав је био и сам Дражин покрет. На територији Србије, Самарџић ипак није пионир андерграунд акционог филма на историјске теме – то је био Аземи Рахмана Фетахуа, прича о снајперисти ОВК, снимљен много пре него што је Филмски центар Србије препознао потребу да финансира филм о бици на Кошарама. Ипак, Опкољени стижу одмах за њим.

У неким стварима, Самарџић није био први јер није имао услове да испуни своје замисли, али сада у далеком Нешвилу ипак видимо да су његове пионирске замисли опстале на највишем нивоу кроз Дејли Вајер.