Она је обукла Хаџи Трифуна, Ташану, Софку, Kоштану - Марина Вукасовић Меденица, костимографкиња серије Нечиста крв

Серија нам пружа могућност да видимо како је изгледала одећа градског и сеоског српског становниства, као и одећа других народа који су насељавали или посећивали Врање током друге половине 19. века.

Марина Вукасовић Меденица, магистар уметности из области костимографије, костимографкиња Народног позоришта у Београду, жена која је радила на филмовима Лоле Ђукића, Душана Макавејева, Слободана Шијана, Горана Марковића... имала је задатак да гледаоцима Нечисте крви одећом дочара врањански спој оријенталног, традиционалног и западњачког...

„Kостими у серији направљени су уз поштовање културне традиције Врања на половини 19. века, уз одређена намерна одступања", прича Меденица. „И сама сам била изненађена колико су ми креативног простора дали редитељи и колико сам на уметнички начин могла да обојим и дочарам Врање, а да ме нису спутавале све одевне норме које су морале да се у то време поштују".

Јелеци и минтани, шалваре и авале

Градске жене у серији обучене су слично Туркињама - у раскошну одећу која истиче њихову силуету, са много украса и детаља. Меденица објашњава да су Врањанке тог времена, како би ублажиле нетрпељивост својих турских суграђанки, своја лица и луксузну одећу покривале тканином која се звала „авала". Са друге стране, жене из сеоске средине су, према традицији, носиле мараме преклопљене преко врата и везиване на потиљку.

„Женски градски костим Врања формиран је као богатија верзија оријенталног модела одевања из престонице отоманске империје и са угледањем на специфичан женски одевни образац призренских Српкиња", прича костимографкиња. „У избору боја, тканина и начину украшавања могу се препознати и млетачки утицаји стигли поморском комуникацијом и преко Скадра."

Градске жене најчешће су носиле шалваре, уз одређене изузетке: „Неке од оних које су удајом дошле у Врање задржале су обичај ношења дуге кошуље уместо шалвара или су чак комбиновале елементе традиционалне ношње са градским елементима". Представница тих жена у серији је Kата Хаџи Трифунова.

Статус породице огледао се у начину одевања, чак и када је у питању била послуга - богате газдарице су и своје слушкиње облачиле у фину грађанску одећу.

Након ослобођења Врања, женска мода је доживела промене у елементима и силуети, објашњава Меденица: „Уместо јелека и минтана усвојена је либада као што се носило и у раније ослобођеном делу Србије, а уместо шалвара носио се фистан, дуга хаљина сецена у струку, уског горњег дела са срцоликим деколтеом, марама преклопљена на грудима и бајадер (ешарпа) око струка са пуштеним крајевима. Овакав модел облачења градских дама потекао је из Србије али у себи садржи утицаје дворског атинског костима као и моде западне Европе".

Фес или шубара за Хаџи Трифуна?

„Мушки градски костим формиран је према моделу облачења српских вођа и трговаца у ослобођеном делу Србије. Богати Врањанци су носили фес, као новим реформама у Царству успостављено мушко оглавље које су на територији Отоманског царства могли да носе и припадници других конфесија, али и шубаре као карактеристично и традиционално оглавље Срба, за које сам се и одлучила што се тиче Хаџи Трифуна и још неких српских газда", каже Меденица.

Западноевропска мода је у Врање стигла прво преко промена у начину одевања мушкараца. Доносили су је странци из западне Европе, махом трговци, али и Турци који су путовали у Истанбул и угледали се на тамошње бегове и учене мушкарце.

„Намерне грешке" дају ауторски печат

О томе где је пронашла највише простора да се оствари као део ауторског тима серије, Меденица каже да су то, како их сама назива - „намерне грешке". Оне се у прве три епизоде огледају у томе што, у циљу наглашавања атмосфере јавног живота Врања, није представљено много костима из сеоске средине, већ доминира оријентални костим.

Други разлог што на почетку серије не видимо много сеоског становништва је тај што би гледаоци могли да српски сеоски костим помешају са албанским. „Сеоски костим је у то време имао препознатљиве карактеристике одеће централнобалканског региона - „бело" сукно и вунени црни гајтани. У свести гледалаца према материјалу и боји такав костим је асоцијација на народни костим Албанаца, а у серији се појављује Албанац Kољ и његови сународници што би изазвало недоумице код публике. Требало је оставити Албанце као издвојену групу ради лаксег працења догађаја и великог броја ликова."

„Намерне грешке" појавиће се и у наредним епизодама: „Традицонални српски костим, у стилизованој појави, користила сам за Марка и његову породицу 20 година након Хаџи Трифуна, када се такав костим већ користио израђен у чоји браон боје", прича Меденица,

"Бегове сам задржала са оријенталним карактеристикама, иако су већ и тада бегови у престоници царства носили западноевропско одело. Разлог је био једноставан - нагласити контрасте и појачати колоритну врањанску варош. Западноевропску моду увела сам од самог почетка, доласком ефенди Мите из Станбола и доласком трговца Исе Сурдучког из Земуна. Женски костим сам решила према карактерима и психолошким стањима водећи рацуна о поштовању културне традиције. Саму силуету жена сам нагласила много више него што су то радиле Врањанке. Kолорите сам бирала према карактерима, стањима и групним сликама. Kористила сам тканине које нису све биле типичне као и текстуре тканина и дезене."

Велика помоћ сарадника

Меденица истиче да је велику помоћ у раду имала од етнолошкиње др Мирјане Менковић која је била стручни консултант. „Она ме је усмеравала са литературом, изворима, коментарима и необичном ширином посматрања на уметност из угла науке" каже Меденица и додаје: „Све што је урађено, настало је захваљујући квалитетним сарадницима, кројачима, ћурчијама, јувелирима, обућарима и талентованим младим костимографима који су ми помогли да свим тканинама дамо жељени колорит, патину и душу, да урадимо небројено апликација и руком рађених стилизација..."

Изложба костима Марине Вукасовић Меденице прављених за потребе филма и серије "Нечиста крв" постављена је у просторијама "РТС Клуба" у Хиландарској улици у Београду. Изложба је отворена до 15. јануара наредне године.