Серија „Кости“: Ко може, нека прашта…

У случају серије "Кости", настале у копродукцији бањалучких кућа "Босонога" и Радио телевизије Србије, мирне се душе могу причати о том складном споју стилема и условности жанра (прецизности, мрачне осветљиве драме са јасним примесама криминалистичких прича) са оним што се опажа у конкретном нам окружењу .

Наравно, укорењеност у стварном није нужно крупан плус када причамо о филмском или серијском стваралаштву, уосталом, и реалистично недвосмислено постављене приче у два медија у бити и не могу без креативне обраде и увек добродошлог смисленог домаћинства.

"Кости" (наравно, на досадашњем узорку од четири емитовано-погледане епизоде) имају бити похваљене и на рачун умешности са којима су аутори стварности, које је тако лако препознати и појмити, преиначили у фикцијски обојену причу, која, притом, добар део своје опште привлачности дугује и очитом разумевању жанра којим се овде барата, а којим су аутори дефинитивно добро овладали.

Управо помињана жанровска одредница је "нео-ноир", у том смислу "Кости" су врло добар рад и пример како се "нео-ноир", наравно, када је, како, уосталом, канон, то и налаже, јасно и чврсто утемељен у универзалним и некако непогрешивим поставкама о порозности и слабостима људске душе, ефикасно се може користити и данас у овдашњем географском контексту да се исприча прича чији је мрак заводљив и изразито речит.

"Кости" на (мале и нешто веће екране) доносе нео-ноир таму удружење са горким али и циљано смиреним приказом свакодневног живота у паклу транзицијског / постранзицијског пакла на овим просторима, који нас свако мало подсећа колико смо брзо овладали и како смо се брзо и драговољно прилагодили тој ужасној идеји друштвеног дарвинизма која намеће такмичење, суровост, гордост, саможивост... а све то неретко зарад ситног конзумеризма (у том смислу знаковита је сцена ручка боље снађених у ресторану у првој половини четвртог епизоде).

Том јетком и притајеном али свакако нелагодном подсећање на те неутаживо присутне људске слабости у случају Костију аутори су придодали прецизан бањалучки контекст, јасно омеђен стварношћу која је мање-више иста за читав овај постјугословенски простор. Наречени "нео-ноир" приче Костију води ка упечатљивом приказу мрака из кога вребају каткад и здружене снаге фатума, големе друштвене неправде, грамзивости и очаја од кога заправо заправо нема.

У том смислу, досадашње четири епизоде дају обиље повода да се "Кости" означе и предочавају том згодном одредништву бањалучког нео-ноира, уз ограду да је на овом узорку сасвим јасно да су аутори добацили до тачке универзалности, која је неретко тек сневани циљ и која се почесто узима здраво за готово, премда је то његово истинско тешко и захтевно доћи.

Када се говори о Костима, будући да долази из исте продукционе поставке, из сценаристичко-редитељске сарадње Николе Пејаковића и Саше Хајдуковића, као и то што значајан број глумаца у обе серије игра замашније а посве другачије улоге, поређења са претходним, серијом Месо, су неизбежна. "Кости" су централни део планираног триптиха (јавно је помињано да се намера да се сними и трећи „крак", серија названа Кожа), напредак у односу на, иначе, сасвим задовољавајуће и функционално Месо је посве евидентан.

Рецимо, док је "Месо" већ више пута у овом приказу помињано црнило изналазило превентивно уи даље присутном и утицају наслеђу понајпре српског филмског црног таласа, где су пренаглашавања некако један од корена и потпорних стубова приступа и шире поставке, Кости доста вештије баратају универзално универзалним наслеђем нео-ноир-а, ишчитаног и постављеног складно данашњем тренутку и добрим делом оног што га одређује и обликује.

Осим тога, "Кости" делују продукционо умивеније и сврсисходније, уз приметан напредак и на пољу визуелног и на плану одређивање монтаже, чиме се добија и привлачност благо зрнасте слике тамнијих валера, и на ритму приповедања унутар те многољудне хронике.

Са последњим значењем у вези је и чињеница да се подударање и судари ликова у том ипак и даље клаустрофобичном микрокосмосу нешто већег града где се сви знају и где ће, сва је прилика, многи многи стати на пут до некаквог даљег успеха и бољитка овде фукционишу органскије и неусиљеније.

Приде, изразито интригантном ритму и духу приче знатно су допринели глумци посве другачије глумачке појаве од оних који су носили "Месо" - дискретна, а изразито убедљива глума Јове Максића, Љубише Савановића и Милице Јаневски, који су драстично утицали на ритам нарације и неки доминатни тон приче. 

Сада је евидентно оно што помнији филмови већ дуже време знају - након показаног у Костима, Милица Јаневски и Јово Максић поставили су незаобилазне референтне тачке српског и регионалног глумишта, мада је, ето, како се показало, било неопходно да Јаневски и Максић искораче мимо граница Србије, додуше, у исти језички и културни и неспорно сличан друштвени оквир, да би добили видљивости која ће, ако правда и здрава разума буде, довести до крупнијих рола и веће минуте у што скоријој будућности.

Овоме треба додати и похвалити за глуму младе Лее Секулић, одрешити глумачки израз (него иначе и уобичајено) Александра Ђурице, изврсну епизоду Дејана Аћимовића, као и Николу Ракочевића, који је, након следећих сезона, Државни службеник поново подсетио на јединственост силину свог глумачког дара и своје магнетичне глумачке појаве.

Наравно, на нивоу целине, има ту повремених пренаглашавања, нешто мало и куповине времена, глумачког маниризма и примере исхитренијег вођења приче, али, укупно узев, "Кости" убедљиво варирају ту помињану "нео-ноир" мустру, проговара доста тога и занимљивог и разумљивог о животу под жрвњем можда и непрекидног удруженог удара грамзивих политичара, тајкуна у слободном лету, сечикеса, неизбежних мутивода и мрачних и криптичних владара из сенке, који непрекидно жонглирају судбинама рањивих и незнатних цивила.

У том смислу и не само у том погледу, "Кости" су серија по мери тренутка у ком стиже пред гледаоце, као и крупан корак напред за саму продукцију која стоји иза тог замашног тротомног пројекта.