Великан филмске режије, професионалан, благ, господин - то је био Горан Паскаљевић

Говорио је да се лепота филма огледа у његовој блискости животу. А да би верно приказао живот користио је метафоре. Такви су филмови Горана Паскаљевића који нису познавали границе - призори из реалности, хумани, потресни, али и забавни. Портретисао је малог човека са свих меридијана и отварао питања на која је скретао пажњу. 

„Мислим да се Горан разликовао од свих нас, његових колега, највише по осетљивости, повишеној осетљивости нарочито за мале људе, маргиналне појаве, за средине у којима су људи које нико не примећује осим њега. Он је био, на неки начин, песник тих непознатих и заборављених људи“, каже редитељ Горан Марковић. 

Нашим наравима, менталитетом и турбулентним временима почео је да се бави још у дебитантском играном делу из 1976. године Чувар плаже у зимском периоду, наставио у Псу који је волео возове, Варљивом лету '68, Посебном третману, награђеном у Кану и номинованом за престижни Златни глобус.

Снимао је на брдовитом Балкану, на Хималајима, на простору земље богова, ирским пропланцима, средњовековним италијанским градовима, њујоршким квартовима, Тексасу.

Лепоту кадрова из разних делова света гледали смо у Како је Хари постао дрво, Туђој Америци, Земљи богова и последњем Паскаљевићевом филму Упркос магли. 

„Упознали смо се пре 50 година у згради била је нова, код Зоре Кораћ која тада окупљала генерацију прашких студената. Увек се сетим Горана и његове благости, његовог финог наступа на сцени, дивног односа према екипи, фантаситчног рада са глумцима. Он је то стварно умео мајсторски да изведе“, рекао је директор фотографије Милан Спасић Папи. 

Један је од ретких аутора на овим просторима чији су филмови приказани на свим водећим светским фестивалима од Берлина, Кана, Венеције, Торонта до Сан Себастијана. Први је редитељ са Балкана коме је у престижној Њујоршкој МОМИ приређена ретроспектива филмова.

Паскаљевићеви филмови привлачили су велике светске  звезде од Карла Малдена У сутону, до Клијана Марфија, Колма Минија и Тома Контија. Давао је шансу младим глумцима и будио у њима оно најбоље.

„Небројено пута сам доживео да су филмски радници заиста били почаствовани што раде са њим. Да су га доживљавали као господина, а и он је њих доживљавао као господу која учествује у прављењу филма, а на крају и умености“, истакао је глумац Небојша Миловановић. 

Често је говорио да није снимао филмове с уверењем да ће зарадити много новца или подилазити тренутном укусу критичара и селектора великих фестивала. Чврсто је веровао у снагу уметности.

Добитник је најпрестижнијих домаћих и светских награда. У децембру 2007. године Горану Паскаљевићу додељен је француски Орден уметности и књижевности, а у марту ове године уручен Златни печат Југословенске кинотеке.

Последњу неуручену награду „Живојин Жика Павловић“ добио је на филмском фестивалу у Лесковцу. 

Поред филма, Горанова велика љубав биле су жибвотиње и то напуштене. Безрезервно их је са својом супругом Кристином волео, пружао им уточиште, удомљавао их. 

Горан Паскаљевић био је признати грађанин света. Живео је на релацији Београд – Париз –Опатија.

Ту баш поред мора, провео је последње месеце живота размишљајући о почетку снимања свог новог филма Мачији крик. Прва клапа није пала, последња, нажалост, јесте, у Паризу.