Сећање

Одлазак Тозе Обрадовића, аутора поручника Таре, Кобре и Блека Стене

Напустио нас је Светозар Тоза Обрадовић (1950), један од великана југословенске стрип сцене које више нема. Његов рад је био везан за период када су домаћи стрипови остваривали велике тираже, излазили редовно и били стални део понуде на трафикама, уз раме са лиценцним издањима, па можемо слободно рећи да је он био међу ауторима који су умногоме допринели популаризацији девете уметности код нас.

Обрадовић је био део новосадске стрип сцене где је после студија на Грађевинском факултету почео као сценариста на серијалу "Поручник Тара" који је цртао великан нашег стрипа и његов редовни сарадник Бранислав Керац. Већ у овом стрипу, Обрадовић поставља неке од основних постулата поетике коју ће Керац и он касније довести до савршенства и ширег значаја у оквирима југословенске популарне културе.

Наиме, "Поручник Тара" је спадао у жанр "партизанског стрипа" који је био веома популаран, а из данашње визуре и политички осетљив - сетимо се открића да Мирко и Славко никада нису убили ниједног четника јер је сам аутор стрипа био Равногорац - а продуковали су изузетно успешне мултимедијске франшизе. Примери за то су стрип "Мирко и Славко" из ког је настала и екранизација Бранимира Торија Јанковића и Радиловићев "Капетан Леши" потекао из филма Жике Митровића, иначе предратног стрип аутора.

"Партизански стрип" је као жанр испрва био политички диригован и проистекао је из утиска војног врха да стрипови шире реакционарне идеје. Временом је међутим постао до те мере самосталан и окренут стрипским конвенцијама и вредностима да је сам социјалистички естаблишмент почео да га проблематизује.

"Поручник Тара" дошао је на самом крају тог циклуса. "Мирко и Славко" су кренули 1963. године а "Поручник Тара" 1975. године, и израстао је из знатно богатијег поп културног искуства. Насловни лик инспирисан је Обрадовићевим рођаком, али је нацртан по узору на Клинта Иствуда који је само неколико година пре тога снимао ратни филм "Келијеви хероји" једним делом баш и у Новом Саду. Ово издање новосадског Дневника имало је деветнаест епизода од 1975. до 1977. А неке епизоде су потом изашле и у "Стрипотеци".

Да би стрип сцена вицокотиражних издања опстала, морала је да има свој ДиСи и свој Марвел. У Србији су то били Дневник и Дечје новине. Обрадовић свој можда и најзначајнији стрип после рада за Дневник издаје за Дечје Новине из Горњег Милановца - дом "Мирка и Славка".

Реч је о пародичном суперхеројском стрипу "Кет Клоу" у ком Обрадовић и Керац на ироничан али и веома динамичан начин нуде српску реакцију на америчке јунаке. Стрип је смештен у Америку, говори о младој студенткињи која после инцидента са мачком на којој су вршени експерименти добија надљудске моћи и ускоро добија прилику да их искористи и у својој свакодневици али и у борби против разних зликоваца. Овај стрип је почео да излази 1981. године и излазио је све до 1994. године, а успео је да доживи преводе и реиздања у САД, Холандији. Шведској, Турској, па чак и да неке епизоде прво изађу тамо а тек онда код нас.

Ако је неки српски стрип занимљив за екранизацију онда је то "Кет Клоу", а једна авангардна је и изведена у режији познатог експреиментатора и алтернативног филмског педагога Мише Милошевића.

У серијалу "Кобра", такође у издању Дечјих новина, слично као у "Кет Клоу", Керац и Обрадовић обрађују теме из америчке популарне културе на наш начин. Главни јунак овог стрипа је југословенски каскадер Слободан Марковић Кобра који бива ангажован за разне послове на којима пре или касније мора да се суочи са неким сумњивим типовима.

Премиса звучи тарантиновски а стрип има неколико врхунских епизода у којима обухвата неколико различитих утицаја, од филмова о тврдим урбаним детективима, преко целе кунг фу субкултуре (јер Кобра је иначе и каратиста) па све до егзотичних авантура.

Серијал је излазио од 1979. до 1991. године и наишао је на одличну реакцију југословенске публике.

Обрадовић је као сценариста радио и на неколико издања којима није био идејни творац. Серијал романа "Лун, краљ поноћи" који је под псеудонимом Фредерик Ештон писао Митар Милошевић инспирисао је стрип у издању новосадског Дневника. Стрип је излазио од 1984. до 1987.

Затим је Обрадовић радио на лиценцном "Тарзану" који је објављивао новосадски "Маркетпринт". Овај стрип је излазио током осамдесетих а пласиран је и на тржишта ван СФРЈ. Занимљиво је да су аутори себи узимали доста слободе па је тако у једној епизоди Тарзан и овог стрипа сусрео Слободана Марковића Кобру.

Коначно, један култни стрип о ком постоји доста заблуда такође је лиценцно настајао код нас, уз допринос Светозара Обрадовића а то је "Блек Стена". Основна заблуда око овог изворно италијанског стрипа који је код нас постигао огромну популарност јесте да је везан за чувену италијанску кућу Бонели из које су потекли "Загор", "Текс Вилер" и "Дилан Дог". Међутим, овај стрип који је код нас вероватно чувенији него у Италији издавала је кућа Дардо, међу сценаристима је био и Тоза Обрадовић.

Један од разлога због којих је постојао утисак да је и "Блек" Бонелијев стрип везан је за сличну тематику и стил јер су га радили исти аутори као и Бонелијевог "Команданта Марка", такође издаваног код нас.

Један од попкултурних феномена који је најснажније потресао Југославију осамдесетих биле су нинџе илити нинђе како смо их звали ми који смо знали њихове тајне. Филмови у продукцији студија Кенон с једне стране изазвали су читаву поплаву разних копија, махом бофл-квалитета, а наши аутори су спремно реаговали на то. Популарност је досегла толике размере да је једно време излазио чак и лист намењен нинђама почетницима али и оним који су већ иницирани. Брана Николић је под псеудонимом Дерек Финеган за Дечје новине 1983. године наставио да пише рото-романе о Нинђи које су претходно преводили из рукописа америчког писца Ричарда Мејерса. Три године касније Дечје новине покренуле су и стрип едицију, а међу ауторима су били и Бранислав Керац и Тоза Обрадовић.

Лик из романа Нинђа Лесли Елдриџ живео је у стрипу све до колапса СФРЈ и куповне моћи њених грађана са којим ни тајни ред јапанских убица није могао да се избори. Па ипак, барем су наставили да живе у имену паравојне формације "Книнџе", које су их наследиле и као протагонисти стрипа. Само два броја "Книнџи" које је издавала Политика можемо сматрати симболичним крајем државе и друштва који су омогућили ону популарну културу у којој је Обрадовић стварао.

Каснији догађаји на просторима СФРЈ спорадично су се јављали махом у радовима америчких стрип аутора, Супермен је рецимо интервенисао у Босни, али то је већ нека друга прича. Данас наши аутори поново имају снажне везе са страним издавачима, али махом као најамна радна снага која црта туђе приче, понекад веома успешно. Ауторски стрип се јавља ту и тамо али не у тиражима који импресионирају, и одавно се не чека нестрпљиво на трафикама.

Поред писања сценарија за стрипове, Обрадовић је био и популаризатор стрипа и стрипски педагог кроз активности на Новосадском отвореном универзитету и оснивачки ангажман у Удружењу стрипских уметника Србије.

Изван стрипа, Обрадовић је једно време радио у документацији Радио телевизије Нови Сад а потписао је читав низ чланака и књига као публициста. Исто тако биће запамћен и као спортски радник, кошаркашки тренер и званичник.

Велике куће за које је радио Светозар Обрадовић нису преживеле распад СФРЈ и санкције, али чак и да јесу, велико је питање у ком би обиму и данас радиле и колико би било места за наше ауторе у њима. Уосталом, велико је питање и да ли би ДиСи и Марвел данас били тако моћне куће да живе искључиво од штампања стрипова и да нема основног прихода од филмова и свега што уз њих иде.

Керац и Обрадовић су у својим стриповима за Дневник и Дечје новине умногоме правили обрнуту ствар. Њихови стрипови нису били само графичке приче већ и филмови које наша кинематографија никада није могла да сними. Ако је "Поручник Тара" још и могао наћи свог филмског парњака у јунацима које су на филму правили Жика Митровић, Хајрудин Крвавац и Предраг Голубовић, "Кобра" и "Кет Клоу" су били, а како ствари стоје и остали недостижни за филм. У том смислу, њихови стрипови данас стоје и као поглед у једну филмографију која никада није настала, и један српски поглед на поједине жанрове које није успео да обради.

"Кобра" је нарочито занимљив случај јер је то стрип у ком је главни јунак из наше земље што је храбра одлука ако имамо у виду да су време изласка овог стрипа наши писци научне фантастике и кримића посали под англоамеричким псеудонимима јер су наша имена и теме били одбојни читаоцима.

Зато Тоза Обрадовић заслужује посебну захвалност што је Србима пружио прилику да се нађу у причама које су искључиво резервисане за Американце, чак и кад их снимају или цртају Италијани.