Феномен јапанске „културе слатког“

У Токију неспретне, луцкасте животиње чије су њушке приклештила врата воза запањеног и болног израза зуре у путнике метроа са постера: бик, тигар, зец... Оне се сваке године смењују у складу са старим кинеским календаром и указују на опасност од повреде при утрчавању у превоз.

Симпатични цртани ликови попут њих у Земљи излазећег сунца су буквално свеприсутни. Они су део естетике, укуса и потрошачког менталитета који у свему траже нешто дражесно и детиње, а које јапански социолози једноставно зову „култура слатког“. У њој, као печурке после кише, ничу маскоте; јавни простор је преплављен симпатичним цртаним јунацима, луткицама и другим играчкама, а посебни миљеници су ситне, умиљате животиње.

Иза те културе налази се бескрајна љубав коју Јапанци гаје за стрип и цртани филм – у далекоисточној царевини допадљиви цртани јунаци, маскоте и плишане лутке су превазишли оквир забаве за децу и дубоко зашли у свет одраслих, па свака административна јединица и већа компанија има своју маскоту, а телевизијске станице и читаве војске тих маскота, које користе не само за рекламу већ и за генерисање прихода њиховом продајом у специјализованим радњама.

Штавише, у настојању да омекшају сувопарни текст и одагнају мрачне мисли, у Јапану лекари пацијентима дају упутства о томе коју храну треба да избегавају или каквој врсти третмана треба да буду подвргнути у форми стрипа са топлим и благо комичним цртаним ликовима. У болницама симпатични фиктивни јунаци с плаката и страница брошура дају инструкције где се који шалтер налази, како треба узимати лекове или ефикасно искористити медицинско осигурање, што се односи и на најтеже, смртоносне болести.

Писана објашњења нових закона и процедура за плаћање пореза, памфлети који говоре о основним поставкама вере религиозних група и многа друга важна и озбиљна штива за одрасле, укључујући ту и рекламе за погребне услуге, такође су украшени симпатичним илустрацијама и цртаним ликовима тако да подсећају на читанке за млађе основце.

Упадљив део широког спектра културе слатког су и одрасле жене које се облаче у костиме који чине да изгледају као дражесне девојчице. Токијским улицама, нарочито викендом и празницима, шетају девојке и жене одевене као Пипи Дуга Чарапа, Пепељуга и други симпатични ликови из бајки и филмских фантазија.

Оне по правилу косу украшавају упадљивим врпцама и машнама, фарбају се у розе, зелену или љубичасту боју, носе кратке сукње и доколенице, те каче луткице за торбе и капуте. Култура слатког, може се рећи, у великој мери је заправо одраз укуса припадница лепшег пола, њиховог афинитета према нежном, топлом и симпатичном.

Слатка и полиција

У Јапану, дакле, симпатични цртани јунаци не красе само обданишта и продавнице за децу, већ и општине, болнице и друга јавна места, а слатке маскоте имају не само спортски клубови, већ и полиција, ватрогасци, министарства и локалне управе.

Тако јапанско Министарство правде има богату палету сопствених, оригиналних цртаних ликова посвећених објашњењима битних тема, као што су људска права, поправни програм за делинквенте и слично. Национална полицијска агенција, пандан српском Министарству унутрашњих послова, има читаву чету маскота, по једну или две за сваку од префектура, које су веће административне јединице попут округа у нашој земљи.

Све то очигледно за сврху има да тешке теме у животу учини разумљивим и пријемчивим, те државне институције приближи обичним грађанима. Ипак, посетиоцима из других културних средина понекад је тешко да савладају осећај отпора према инфантилном третману озбиљних егзистенцијалних тема и да се отму иронији када слатке цртане ликове угледају у контексту државне присиле.

Пре неколико година, на пример, јапанско Министарство правде је на заставама разапетим унутар железничких станица најаву строге кампање хапшења странаца који су остали у земљи и након истека визе украсило ликом своје маскоте, крхке симпатичне птичице, као да је реч о некој безазленој акцији очувања животне средине. Такође, на светлоплавим марицама токијске полиције намењеним за привођење реметилаца јавног реда и мира фигурирају налепнице са симпатичном, детињом маскотом које дају (лажни) утисак да је малтене реч о школском аутобусу.

Но, упркос таквим – гледано очима странаца – неумесним примерима, јасно је да обиље слатких предмета и симпатичних цртаних ликова у јавном простору у Јапану уопштено говорећи има позитиван, опуштајући психолошки ефекат јер у шопинг центрима, на улицама и унутар јавних установа доприноси стварању ведре и топле атмосфере.

Култура слатког је, може се рећи, продукт и показатељ безбрижности коју су донеле деценије стабилности, мира и економског развоја и која јапанском становништву омогућује да пажњу у доброј мери усмери на забаву и слободно троши новац.