Здрава храна није привилегија богатих – окружени смо самониклим лековитим и јестивим биљем

Хипократ је још пре више од две хиљаде година рекао – Нека твоја храна буде твој лек. Овог правила се чврсто држе биолози, економисти, кувари, теолози... људи различитих професија, пола и узраста – „Биљобери“.

Они су београдско удружење грађања, отворени за нове чланове и сазнања о самониклом лековитом и јестивом биљу. Окупљају се спонтано, онако како природа диктира. Најчешће у градским парковима где су вежбе показне и добар полигон пред одлазак у незагађене биљне апотеке широм Србије.

Биљоберске радионице су бесплатне, а у време када храна постаје скупа поручују: Србија је богата земља, само је треба упознати.

„Људи најчешће имају осећање страха шта ће јести, шта ће пити, како ће преживети та нека кризна времена, а управо ова храна вас ослобађа тог егзистенцијалног страха. Што је најлепше, све ово смо убрали бесплатно, нико нам то није наплатио", наглашава Мирјана Васиљевић, чланица удружења „Биљобери“.

Не може се пуно земаља на свету похвалити чињеницом да се на квадратном метру може убрати 400 различитих биљних врста, као што је случај на Старој планини.

„То је бесплатна самопослуга у којој можемо да нађемо све - од хране до лекова. Интуитивно размишљање нас води у природу. Људи се боје да се напију воде са извора. Боје се да уберу травку, а знамо да животиње када су болесне, оду прво на травку и поједу је", каже Пеђа Вујовић, фитотерапеут.

Потаж од коприве и лободе, дивљег спанаћа, салата од маслачка или кечап од шипурка – само су неке посластице у дивљој кухињи „Биљобера“. Кажу да је хлорофил најачи еликсир на свету, па су зелени залогаји као мали војници имуног система.

„Количина ц витамина у овом црном слезу је 100 милиграма, а количина бетакаротена је 18милиграма.  Док, рецимо, на 100 грама шаргарепе количина бетакаротена је само три милиграма“, напомиње проф. др Мирјана Стојановић Петровић са Природноматематичког факултета у Крагујевцу.

Осим као биолошки вредна храна, биље се користи и у козметици и арома терапији, од давнина је познато као природна боја за тканине па чак и као замена за кућну хемију.

„Веш може да се пере и са кестеном, бршљеном или сапуником, биљкма које у себи садрже сапонине. Лако се користе, само се мало прокувају. Кестен може и директно да се убаци у веш машину“, наводи Јелена Стевановић из „Пермакултуре Србија“.

Већина ових људи је упознавши чудесни свет биља започела неку своју производњу или прераду, као додатни па чак и основни посао. Биље беру савесно, поштујући природу. Верују у снагу зелених залогаја, али нису искључиви према традиционалној кухињи. Радије лече узроке, уместо последице болести и руше мит капиталистичког друштва – да је здрава храна привилегија богатих.