Туристички водич који специјалне госте води и на мамину сарму

У торби са којом Жељко Петровић дочекује госте Београда су реквизити који би требало, поред народне ношње, да им учине боравак занимљивијим и лепшим.

„Имам ту пар разгледница, пар магнета. Имам ракију, која је одлична и лепо изгледа, а то је једна од обавезних ствари које делим на турама. Имам воду када ми се осуше уста. А ту је и ћирилица, да се покаже гостима наше писмо“, каже Жељко.

Признаје да пљоску са ракијом не вади одмах, а његова појава код туриста увек измами осмех, што је свакако добар почетак, сматра гост Београдске хронике. Касније, када се мало опусте, желе и да се сликају са њим, да ставе шајкачу или титовку. Понекада се догоди да пожеле и да купе неки комад народне ношње.

Било је туриста које је Жељко одвео и код мајке на сарму. И то не само на сарму, већ комплетну гозбу – од предјела, преко супе, па затим сарме и слаткиша.

„То је махом било изненађење за неке моје старе, али специјалне госте. Мајка је сарађивала, али јој није било лако да све постигне с обзиром на то да још увек ради“, додаје саговорник Ане Манојловић.

Туристи обично не знају много о нашој земљи и Београду пре него што дођу, али зато одмах буду одушевљени, пре свега енергијом града, добром атмосфером, а поред тога и историјом и културом наше земље, наглашава Жељко.

Такође, искуство му је показало, постоји прилична разлика између туриста из Источне Азије и осталих нација. Они су више заинтересовани за природу Србије, да виде пећине, водопаде, шуме, планине, видиковце..., док западне комшије или они преко океана више се интересују за културу, историју, за деведесете, за комунистички период, краљевину и историју средњовековне Србије.

Када га виде са црвеном марамом и титовком на глави, многи препознају о чему се ради, посебно гости из региона и источног блока, док гости са запада много мање знају о томе и углавном на то гледају из негативне перспективе.

„Али то је углавном део представе. Обично ставим капу и мараму испред Пионирског парка, или када посећујемо Музеј Југославије, тако да је то генерално занимљиво њима као један визуелни мотив, а онда и та прича која долази иза“, напомиње Жељко и најављује да је спремио и војвођанску ношњу, тако да ће га виђати по Новом Саду, Суботици, Сомбору, Кикинди и широм Војводине.