Боршч од фокетине, ескимски пољубац и музејска осматрачница за китове

Цео улазни ходник окићен је лицима мештана главног града, младих и старих, избораних и тек рођених, безубих и њихових зубара. Један има брадицу као Џингис-кан, изгледа да је он живи доказ да су Инуити пореклом од монголских племена. Физиономија свих лица је богата и изражајна, дубока, са поруком. Сви они као да ту, на улазу, говоре: Добро дошао у Нуук!

Док сам тумарао у мраку, покушавајући да откријем где се пали светло, угледала ме је висока лепа Данкиња, дуге плаве косе и широког осмеха. Прочистила је грло како бих на њу обратио пажњу.

„О, добар дан“, рекох. „Како сте? Шта радите овде?“, упитах је у шали.

„Ја покушавам да доручкујем у јутарњој помрчини, а ти канда покушаваш да упалиш светло?“, прихватила је шалу и понудила ми столицу. „Ти си баш слободан човек“, примети.

„Слобода је основа свег живота!“, рекох. Одавно знам да ако питаш за дозволу, увећаваш шансу да је не добијеш. Постоји безброј разлога зашто могу да те одбију или одврате, а то је много теже када си већ закорачио ка циљу. Неизмерно волим да посећујем музеје широм света и увек се онерасположим када је неки затворен, јер знам да се можда никада више ту нећу вратити. Често покушавам да у музеј уђем на задња врата, обавезно провирим кроз прозор, а покаткад пронађем кључ који су немарни музеалци оставили испод тепиха на улазу или на неком прозорчету – у нади да неће замерити свом радозналом и добронамерном колеги. 

„У сваком музеју осећам се као код куће!“

„Па када си већ код куће, послужи се доручком“, понуди Данкиња и објасни да светла смеју да пале тек када започне радно време. То је баш сулудо, помислих, али ништа нисам рекао. „Узми, послужи се китовином. А имам и фокетину ако је више волиш“, нутка ме гренландским специјалитетима. Замирисале су ми фоке и китови, па не знам да ли ми се једе, или ме хвата мучнина.

„Изволи суаасат супу од фокетине мешане са мало меса дивљих птица. Ставила сам унутра и пиринча и мало лука, бибера и соли. Требало би да је укусно! Ако нећеш, имам и китовину, јело које зовемо мукту. То је смрзнута кожа и маст кита. Али, то мораш да једеш тако како је скинута са кита, без кувања, сирово. Има орашаст укус, допашће ти се!“, убеђује ме. Као да сам дошао у ресторан, а не у затворен музеј! Избор је ипак пао на арктички боршч.

„Да ли знаш да на Гренланду живе најстарији китови и ајкуле на свету?“, тврди плавуша и објашњава како њихови чукундеда-китови имају по триста година, док су ајкуле праве аскурђел-бабе, пошто живе и по пет стотина лета! Показује ми прстом на прозор поред којег је двоглед. „Иди, загледај се мало у пучину и кажи ми шта видиш.“ Нисам дуго чекао, а џиновски репови почеше да машу из воде као да нас поздрављају.

„Први пут видим да неки музеј има сопствену осматрачницу за китове“, рекох.

„Да, најбоље место у граду! Стално су ту, воле наш музеј! Да ли знаш да је реп кита као отисак длана? Сваки је другачији!“, и додаје да ту близу има и ајкула. „Ове воде су јако погодне за живот. Пре неколико година рибари су ајкуле које случајно улове тражећи другу рибу, давали научницима. Испоставило се да је једна дошла на свет можда и пре петсто година! Обично су тешке око хиљаду килограма и могу да пливају и до 2.200 метара у дубину! Наравно, када је већ преживела пола миленијума, пустили су је да и даље живи!“

„Мање знамо о сопственој планети, него о свемиру“, рекох размишљајући како ли је свет изгледао када је, хипотетички, рођена најстарија овдашња ајкула. То је доба Минг династије у Кини, Хенрија VIII у Енглеској, ренесанса буја у Италији... Наравно, велики Океан није издао крштеницу, а све старије даме углавном крију своје године, тако да научници нису баш сагласни око ајкулине старости, стотинак година горе-доле, свеједно, далеко више од галапагоских корњача и у конкуренцији са Метузалемом. Истраживања су вршена радиокарбонском техником, чија је тачност 95 одсто. Анализирана су очна сочива 28 женки, а две најстарије у овом једном истраживању за које су ми пријатељи научници дали податке, утврђено је да су старе између 335 и 392 године. Остале су биле млађе, истраживања тврде да су дочекале барем 272. Рођендан.

Проучавају гене ових животиња, нарочито китова, како би открили лек за дуговечност.
(Природни лек против смрти поседује само једна животиња за коју знамо, хидра. Научници тврде да би у савршеним условима вероватно могла да живи неограничено, пошто је способна да у потпуности обнавља све своје ћелије. Постоје живи биљни системи за које се претпоставља да у континуитету живе 80.000 до 100.000 година).

„Не бих ти ја волела да сам ајкула, па колико год да живим“, каже ми плавуша. „Знаш ли ти да оне имају свој први секс тек између 134. и 156. године?!“

Баш у том тренутку једна девојка се придружује доручку и пита о чему причамо. „О сексуалном животу ајкула“, каже плавуша, а мени би непријатно. Придошлица се спремно укључује у разговор поузданим информацијама: „Знате ли да китови имају највеће тестисе на свету? Сваки је тежак више од једне тоне“, каже као да их је лично мерила на ваги. Вади телефон и показује нам фотографије мртвих китова и ајкула - то су уловили пре неколико месеци!

Гледају ме тужне очи и обла њушка јадне ајкулице која једва да је омирисала љубавника; крв јој лије низ слузаву тамносиву кожу која изгледа храпава као шмиргла. Гренландски рибари имају квоте - колико сваке године могу да улове китова и ајкула, и то радо користе не само због зараде, већ и због очувања вишевековне рибарске традиције.

Седимо за столом који уместо ногара има огромно егзотично камење разних боја.
„Који су ово минерали, надам се да немају уранијума у себи?!", кажем.
„Не брини, мада светле у мраку, не зраче много. Стигли су из разних делова земље. А има ли и код вас уранијума?", пита ме плавуша.

„Има, има, како да нема", кажем, „само нама је дошао са неба а не из земље!" Погледаше ме као да сам луд, па сам морао да објасним да су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом.

Музеји често поседују и мини-ресторан или барем кухињу, као што је то овде случај, како би запослени могли сами да спреме ручак и да послуже госте, јер наћи друго место где би могло да се руча није нимало лако и често захтева прелажење великих растојања.

„Да ли и ти ловиш своју храну?", пита ме на данском девојка која је тек дошла, док мљацка месо од јелена, а плавуша преводи њене речи вадећи шерпице и тањире из кујне.

„Не баш", рекох, замисливши како у „Максију" ловим виршле и сухомеснато. „А што питаш?"
„Она увек лови сопствену храну. Спада у најбоље ловце у Нууку, иако изгледа тако нежно", каже ми плавуша. „Иначе је мелескиња, погледај само како је лепа!" Јесте лепа, мада јој је лице равно, као да ју је неко јутрос када се пробудила ударио тигањем.

„Директорка, постидећете ме!", био је одговор из којег сам схватио да сам ја то управо јео боршч од фокетине са главом градског музеја. Плавуша је убрзо прешла на проводаџисање: толико је хвалила девојку, а пре свега њене вештине у лову, риболову и рвању, да би је сваки Инуит већ на пола тог хвалоспева запросио. А ја сам само желео да обиђем музеј...

„Чини ми се да би јој те вештине баш добро дошле у Србији", кажем, немајући бољи одговор на све што сам чуо. Замишљам како је доводим да упозна моју мајку и оца. Већ видим, прелази ми преко кућног прага са пушком преко једног рамена и мртвим моржем преко другог, којег баца на трпезаријски сто као дар свекру и свекрви. Бујна машта већ замишља живот са њом у Београду: отишла је у лов под Авалу, па упуцала неког лењогуза који је спокојно роштиљао у трави.

Вероватно бих убрзо морао да је вадим из затвора. Мелескиња иначе не уме да бекне ни једну једину реч енглеског језика. Иако доста тога и сам разумем, њена директорка све уредно преводи, а чим на секунд нестане, рецимо до кухиње или тоалета, лепотица се ућути кô мула.

„Погледај те мишице како су снажне! А тако је женствена! Нема те фоке нити тог јелена који њој могу да умакну! Права лепотица, изврсна домаћица, а што пуца, нема јој равне!", кује у звезде своју сарадницу директорка, као да је и сама у њу заљубљена.

Почиње радно време, попалила су се светла, а мелескиња ми показује врхунске ручне радове. Од више хиљада перли и ситно исецкане коже фоке, жене уметнице праве различите фигуре, а најчешће лептире раскошних боја.

„У овим просторијама некада се налазила радионица за поправку бродова. Желели смо да сачувамо и њену аутентичност", објашњавају ми девојке док се чудим како то да музеј изгледа као пространа гаража, неокречена, несређена, по којој су разбацане ствари које никоме нису биле потребне последњих педесетак година.

Ту су сто и лампа из Икее, са простиркама, заправо целим кожама одраних бејби фока, изузетне мекоће. „На Гренланду се фоке пре свега једу, то је исто као пилетина у Европи", објашњава ми девојка оно што сам о Гренланду већ знао. „Ниједна фока се не убија због коже, већ због хране, па је дозвољено да ове коже понесеш и у Европу." Питам се колико мајци фоке значи то што јој је дете убијено да би било поједено, а не зато да би му одерали кожу с леђа... На крају ипак прихватам да подржим рад ове институције, и купујем једну кожу за Музеј књиге и путовања у Београду.

„Ми смо основани са циљем да чувамо модерну историју", каже ми мелескиња, а иза ње иде и преводи плавуша. „Многи музеји чувају оно што је древно, па ће се на крају догодити да више имамо викиншких остатака него неких свакодневних ствари које су људи користили пре педесетак година." На примеру музеја које водим у Београду, знам колико то може да буде тачно.

„Ово је стара зубарска столица, ако желиш можеш и да седнеш на њу", говори једна, а преводи друга. Подсећа ме на школског стоматолога и зубобоље из детињства, па овако великодушну понуду ипак одбијам. Ту је канта за ношење пијаће воде до куће, иста као што смо имали у викендици. Предмети обични и домаћи, сада свуда на свету слични или истоветни.

Инкубатор за новорођенчад је попут оног у који сам био смештен одмах по превременом рођењу, јануара 1985. године. Доктори су били сигурни да нећемо преживети ни моја мајка ни ја, и то нису скривали. Испод маски и апарата мајка је слабашним гласом затражила да се зовем Виктор, како би ми име додало снаге у борби за живот. Тако су многе српске мајке од давнина радиле у очају.

(Сетио сам се и Вука Караџића, који је, такође, био на ивици живота по рођењу, па му је мајка наденула име Вук да преживи. Отуда у Србији велики број Никола (грч. ника - победа), Вукова, Живојина, Живки, Виктора и Викторија - од којих су многи преживели захваљујући инкубаторима).

Знала је моја мајчица да ће ме, чак и ако ту борбу добијем, чекати још многе, можда и теже битке у животу, а сина јединца од недаћа пре свега брани љубав мајке, која је уткана чак и у само моје име... Живот, путовања, музеји - све су то огледала сопствене душе, радости и туге што их у себи носимо. Предмети добијају на важности због значења драгоцених за појединца, па тек онда за заједницу и за остатак света. Обичан болнички инкубатор можда не значи много већини посетилаца, штавише изгледа само као непотребна скаламерија гурнута у ћошак.

Замишљам најгоре путовање: више од три хиљаде километара немирног мора преко којег је та справа донета како би помогла некој сиромашној нејачи на крају света, затрпаној снегом и ледом. Замишљам мајке чија скамењена лица немим, најдубљим болом говоре да су им деца већ отписана... а онда, као чудом, у тој метално-пластичној колевци, зрна новог живота, бебице величине векне хлеба, добијају нову шансу. Видим сузама заливене образе тих дивних жена, које обасјава живот њихове деце као најтоплије сунце у доба мраза. Замишљам сиромашну Србију и моју мајку; жалим за изгубљеним животима тринаест бањалучких беба, које су умрле јер нису имале кисеоника у ратној 1992. години.

„Овде није било могуће набавити колица за хендикепиране", објашњава ми мелескиња порекло необичног експоната поред инкубатора, „па је неко предузимљив из породице једног човека који није могао да хода, узео обичну кухињску дрвену столицу и додао јој точкове од бицикла. Тако су, пре пола века, створена прва гренландска инвалидска колица." Та колица, излизана од употребе, сада су у овом музеју симбол пожртвоване љубави, која је одржала људе у свим вековима, али и воље за животом.
(На острву на ком нема путева, тек нема могућности за коришћење оваквих колица. Направила их је само љубав, а могла да користи само упорност да се за врло мало унапреди свакодневни живот у иначе негостољубивом животном окружењу и додатно отежаним околностима).

Гледам писаће машине, старинске магнетофоне, транзисторе, музичке линије, радио-касетофоне, траке, плоче и касете које уз њих иду. То је све било модерно у мом детињству, а сећам се како сам маштао о видео-рекордеру и вокмену...

Чини се као да је од тада прошло много векова, као да сам то био неки други ја, а и планета да је била сасвим другачија. Овај музеј помало личи на сметлиште некада модерних старудија, али и на времеплов који дочарава велику брзину промена. Гледам ствари претходних генерација: књиге и ципеле из педесетих година прошлог века. Барем ће се за њих, чак и кроз десет година, знати чему су служиле. За оне које сам побројао на почетку овог пасуса, биће неопходна дуга објашњавања.

Као да гледам у поређане предмете моје родбине, завирујем у гараже старих пријатеља, баба-тетака, ујни и ујака. То су људи које ћу заувек волети, али којих више нема. Бријачи, ручни сатови и мушка огледалца каква је имао мој деда, дуге чарапе, штрикани вунени џемпери и чешљеви спојени са огледалима, баш какве је некада имала моја бака, све је ту...

Порцуланска лутка за игру у дрвеном кревецу. Цела једна кухиња пренета из педесетих година у ново доба. Такве шерпе, лонци и чајници изашли су из моде још кад сам био дете, па су нам одрасли дозвољавали да се са њима играмо и дајемо им нове сврхе и значења. Сингерица какву је свака кућа имала. Црно-беле фотографије људи крај неких буради и простих земљаних кућа, као да су пре седамдесетак година сликане у војвођанским селима, само су се очи сељака малко искосиле...

Нарочито су ми се допали стари буквари и табле за писање. „На истим оваквим црним таблама писали су кредом моји бака и дека", кажем. То су некада биле приручне таблице, уместо свесака, јер производња папира још увек није била довољно развијена. Ту је и старинска професорска школска торба, која подједнако одговара учитељу на Гренланду, у Копенхагену или у Шумадији, само што су на овој сличице са белим медведима...

Радује ме та сличност наших историја, буди носталгију, па се осећам још више одомаћено, још боље могу да разумем и старе и нове генерације. Музеји који то успеју тако спонтано да ураде, остварили су сврху свог постојања.

У одвојеном делу спазих гомилу лејзибегова и кутије са лего коцкама! То је одељак за децу.

„Хајде да се играмо!", рекох и повукох мелескињу за руку. „Обожавам лего коцкице! То је најлепша играчка која постоји!" Увалила се и она на лејзибегове и зачас направисмо хаос по поду. Ја сам желео да правим аеродром а она дворац, а онда смо се сагласили да сазидамо замак са пистом за слетање. То је тако логично на Гренланду, јер ако и постоји замак, путева сигурно нема, па како би се другачије до њега стизало него санкама или авионом... Придружила нам се и директорка, али се мало удаљила да нам омогући ближи контакт, а опет да буде ту, да може да преводи све што затреба.

Познато је колико лего коцке, вероватно најчувенији дански изум, доприносе развијању маште код најмлађих, а мислим да би и одраслима живот био лепши када би се више играли. Мелескиња се сећа како су у њеној школи, кад је била дете, лего коцке користили на часовима као прибор за учење и развијање логике, те како је једанпут компанија која их производи послала своје експерте да децу питају шта би све волели од њих да направе... Данас те играчке спајају децу широм света, а нарочито малишане Данске и Гренланда.

„То је један од најбољих проналазака који нам је дошао из Копенхагена!", каже поносно мелескиња, јер је овај омиљени дански изум давно постао „домаћи производ" Гренланда.

На моје изненађење, примећујем да су делићи којима се играм другачији него код нас: међу човечуљцима има Инуита и Викинга, ту су и малене фоке и бели медведи, специјалне коцкице од којих могу да се направе иглуи, као и ледене санте и глечери, а у инструкцијама пише да се може скоцкати и цела панорама Нуука!

„Да ли знаш да је то породична компанија? Основао ју је столар Оле Кирк Кристијансен 1932. године. Био је десето дете у сиромашној породици и сигурно се није много играо. У четрнаестој години морао је на занат", прича ми мелескиња, а ја коментаришем како су често баш деца одрасла у оскудици веома мотивисана и успевају да постигну велике ствари. Он, ето, није могао да се игра као дете, али је смислио играчку којом се забављају милиони малишана по целом свету.

„Постао је познат као неко ко веома држи до квалитета, и ту ни у најтежим тренуцима није правио компромисе", наглашава девојка, а ја сам одушевљен како неко зна толико о лего коцкама. Већи део детињства сам уживао у њима, па ипак ми је некако измакло то како су настале и ко стоји иза њих.

„Кирк је своју децу фотографисао док се играју и те слике стављао на кутије са коцкама. Данас је власник компаније његов унук, који је један од најбогатијих Данаца на свету, али 25 одсто свих прихода убира засебна фондација, која проучава и промовише учење кроз игру", у даху ми, на лошем енглеском, исприча мелескиња, али сам све разумео уз директоркину малу помоћ.

„Да ли знаш шта значи лего?", пита ме девојка, а ја признајем да нам некада очигледне ствари измичу и, ето, за све ове деценије никада се нисам сетио да проверим шта значи реч која означава моју омиљену играчку из детињства.

„Када му је посао кренуо, Кирк Кристијансен је расписао конкурс за назив компаније. Као награду ономе ко да најбољи предлог, обећао је флашу домаћег вина које је сам произвео. Међутим, убрзо се досетио да скрати данске речи leg godt, што значи лепо се играј, и тако је настао - лего. Сам је себе частио својим вином, и легенда је рођена!", потврђује ми мелескиња стару идеју да је генијалност често самодовољна. Изгледа да чак ни творац чувених коцкица није знао да на латинском реч лего значи „састављам".

Покушавам да саградим торањ који би мелескињи био барем до пупка. То сам радио и као дете; мајка се и даље хвата за главу кад се сети колико пута су ми куле падале и колико сам плакао и викао, градећи их изнова. Касније сам сазнао да су највишу кулу саградили у Милану 2015. године, и то од пола милиона коцкица! Била је висока тридесет пет метара, права десетоспратница!

(До тада највећа фигура од лего коцки била је изложена у Њујорку 2013. године. Састављена од пет милиона коцкица, то је била реплика једног авиона у реалној величини! Неки људи су чак и своје куће правили од лего коцкица, рецимо Џејмс Суреј у Великој Бритинији - од 3,3 милиона делова. Чак су му и клозетска шоља и туш склопљени од ових магичних делића!)

„Ево књиге о лего рекордима. Хоћеш ли да видимо шта пише?", пита ме, а одговор је могла да види у мојим очима које су заискриле од радозналости.

На свету постоји 600 милијарди лего коцкица. Годишње се производи 20 милијарди комада, два милиона на сат, 35.000 комада у минути. То је довољно да се годишњом производњом коцкица пет пута опаше Земља! Када би се сви делићи који су икада произведени поређали увис до Месеца, настало би десетак грађевина које спајају Земљу са њеним сателитом. И, још нешто - с обзиром на то да производи 306 милиона минијатурних гума за своје аутомобилчиће, Лего спада у највеће произвођаче гума на свету.

Тринаест комплета лего коцкица однето је у свемир, како би астронаути на њима проучавали утицај микрогравитације. Комадићи се производе са микроскопском прецизношћу, тако да се делови међусобно чврсто склопе, а опет да могу лако да се расклопе, као и да могу да се користе више хиљада пута у безброј комбинација. Простор између склопљених делова десет је пута мањи од дебљине једне власи људске косе! Све коцкице произведене од 1958. године до данас могу да се комбинују. Од милион коцки које се произведу, само 18 не испуњава предвиђене стандарде. Шест стандардних коцкица (са 2 х 4 чепића) могу да се комбинују на 915.103.765 начина!

Нема игре без учења, нема учења без игре! То важи за све људе и за сва доба.

„Кирк није желео да деца заволе ратовање, зато је забранио да се производе коцкице које су директно везане за ратне сцене", подвлачи мелескиња док завршавамо наш дворац-аеродром и усељавамо његове прве станаре - мрког Викинга заљубљеног у Инуиткињу одевену у крзно фоке. „Европљани су измислили да се ми љубимо носевима зато што би нам се, наводно, уста замрзла у пољупцу, али није тако", каже док приближава женску фигуру мом Викингу. Вратили смо се у детињство, а сасвим је логично да се ова игра заврши тако што ћемо трљати носеве фигурица Викинга и Инуиткиње.

„Никада се нисам пољубио на ескимски начин", жалим се ја, безмало љубоморан на лего фигурице.

„О, па пољуби њу!", умеша се наша љубавна дадиља. „Тај пољубац се зове куник. То је пре свега породични пољубац, тако се највише љубе мајке и деца. Није везан за пожуду", тврди наша дадиља, док се мелескиња нагиње ка мени и свој нос ми све више приближава. Покушао сам да се сетим обуке за љубљење коју сам добио на почетку путовања. Ту је најважније, колико сам схватио, добро омирисати партнерку, а то ми и она говори док ми носом прелази преко образа и врата.

„Моја сећања на склапање лего коцки из детињства прилично су другачија", рекох, а помислих и како је пожуда крајње релативна ствар, као уосталом и све на свету. Само би евнух на овакав додир остао равнодушан.

Нисам заинтересован за романсу, а није ни она, јер њена душа припада том великом белом острву, па се, супротно од ових коцкица које смо данас сложили, наше животне „коцке" не могу никако уклопити. Па ипак, топлина њеног даха и додира склапају мозаик ескимског пољупца. Испунили смо један диван минут садржајем који траје шездесет секунди, како је то написао Киплинг у песми „Ако", а затим смо се растали не разменивши ни бројеве телефона. Играли смо се као деца, као деца смо се и растали.