Читај ми!

Министарство ћејфа и како се Сарајево лепотом захваљује на љубави

Време све боји тамним тоновима, узалуд око тражи жуто. Али испод тврђаве се пружила сарајевска котлина, све до модрог Игмана – мравињак под ћерпићима, богомоље, бетон социјализма и махале што терасасто окружују град.

У Сарајево навратим неколико пута годишње, најчешће књижевним послом. Скоро да не познајем никога изван књижевних кругова. Раније, када сам долазио из Келна, понеко ми се знао обрадовати. Можда због мене, можда због моје навике да частим.

У последњих неколико година пандемија је видно убрзала ерозију која се још раније неприметно увукла у моје односе са људима: Неки другари из књижевне крчме су умрли. Када дођем у град скоро да их очекујем иза сваког ћошка.

Људи нису табије

Неки су закорачили у старост и не умеју се више никоме и ничему обрадовати. Неки су ми замерили ово или оно. А неки никада нису ни узвраћали моју пријатељску енергију - мени је дуго било довољно да је ја одашиљем. Сада нас је опет окупио један књижевни фестивал. То значи да ни оних неколико људи за које могу рећи да их сматрам пријатељима, нису имали превише времена за дружење.

Ови други нису ни навраћали, јер књижевна збивања удостоје својим присуством само када су они на бини. Или, ако наиђу, пролазе крај мене и кажу, реда ради, „ђе си“, као да смо јуче изашли припити из неке од сарајевских кафана – којих такође више нема. Социјална интелигенција и емпатија нису јаче стране књижевног еснафа.

Можда проток времена љушти са нас маске, појављује се оно што јесмо. У књижевној бранши има добар број егомана. Дружимо се сакташки, правимо се да једни другима благонаклоно читамо књиге. Све у свему, не радим оно што сам радио раније – не окупљам око кафанског столњака десетак људи, радостан да ћемо макар једном годишње уживати у разговору о ономе што нас повезује – о књижевности.

Сада седнем само са колегама који се умеју заиста обрадовати другом човеку. Један од њих је Рефик Личина. Претпостављам да је он, као и ја, сачувао своје сензоре из осамдесетих у иностранству – пошто је дуго у Шведској. Мање су га потрошили рат и транзиција.

Јековачка романса

Требало би да овај увод послужи као одговор на питање, зашто раније нисам отишао до Жуте табије, иако сам у овом граду живео пет година, а потом у њему разним поводима провео укупно неколико стотина дана. Раније су моје табије били људи, на њих сам трошио време. Сада сам имао времена на претек.

Најпре сам покушао са обнављањем личних ритуала. Попио сам првих дана боравка кафу и у башти Колобаре и у Европи. Није ми пријала као раније. Нервознији конобари, лошија услуга, бајат рахатлокум уз џезву, више туриста с коца и конопца.

Одлучио сам да друкчије обновим своју романсу са Сарајевом, која, упркос свему, траје од 1982. Попећу се горе на Јековац. Ако то није могуће са мојим физички или духовно одсутним пријатељима, онда јесте са мојом сапутницом, која нема сарајевске анђеле и авети из прошлости, па може да ужива у граду не марећи за мој сетан поглед.

Пријем у Министарству ћејфа

Полазимо одмах ујутро. Пењемо се на Мејташ и пролазимо улицама које она приликом својих десетак посета граду никада није видела: Џиџиковцем до Чекалуше, па онда Мејташем и дуж Мехмед-паше Соколовића, Пехливанушом, Јосипа Штадлера, Ћемерлином, све док не стигнемо до башчаршијског уласка у Коваче.

Као што рекох, циљ нам је Јековац, одакле намеравам погледом загрлити град. Да бих оправдао напоран успон по врелом дану измислио сам успутну станицу која се не одбија – на Ковачима се угнездило Министарство ћејфа, кафић који је спојио старинско кафенисање са свестским стандардима. Било је релативно рано, па смо имали среће. Један човек је управо устао и ослободио место за последњим, најбољим столом у башти. Пошто се башта пружа улицом узбрдо, то је уједно и највиша тачка кафеа.

Ћеф, ћејф, ћеиф

Постоји разлика између две речи истог корена. Ћеф, познат из фразе „како му се ћефне“ употребљава се углавном у Србији. Кратак акценат на „е“, три слова. Тако је целог живота говорила моја мајка. По свом ћефу значи – по свом нахођењу. Тек је „Бијело дугме“ са својим хитом Бекрија си, цијело село виче скренуло тадашњој Југославији пажњу на оно што се одрастањем у Босни добије као осећање света – „ћејф“ као животни стил: Имô кућу, немам је / имô земљу, продô је / сво имање прокоцкô, па шта – бло ми ћејф.

Ћејф је неоспорива унутрашња нужност која води ка ужитку. Наспрам ћејфа су све остале животне ствари секундарне. А ћејфити значи сладострасно, споро густирати. Мераклије боље ћејфе од бекрија, али Бреги се може опростити, пастир-року и тексту више одговара сеоски бекрија него префињенији чаршијски мераклија.

На сјевероистоку Босне, гдје сам ја учио ову животну филозофију понеко би радо оно „ј“ заменио са „и“, па би се „ћеиф“ изговарао још дуже и сладострасније.

Миришу трешње низ Коваче

Размишљам овако у Министарству ћејфа, гледам низ Коваче које је пре више од две деценије опјевао Дино Шаран за рачун „Црвене јабуке“:

враћају се дани, миришу трешње
када сиђем низ Коваче
питат ћу те једном
што ти ове пјесме значе

Док сам седео у Министарству ћејфа нисам знао да је његов власник син Сарајлије – из Аустралије, човек који је глумио у филмовима на три континента – од трилера до турских серија – да би се скрасио у Сарајеву као кафеџија међународне класе: Решад Стрик.

Овај сат времена уз величанствену кафу, на улици којом сам се још као студент понекад пењао, вратиле су ми нешто наде да ћу и овај пут одавде отићи са само мојим тренуцима којима ми се Сарајево лепотом захваљује за љубав.

Било је време да кренемо, јер је прошло десет. Јули је немилосрдно просипао врело светло из сунчевог бунара на земљу. Кренули смо стрмом улицом и код Шехидског мезарја - тако га зову од рата деведесетих, мада је гробље старо пет векова, јер су ту сахрањивали борце Армије БиХ - скренемо десно, уз још стрмију улицу, која се зове – Јековац.

Успон у сећања

Махала се зове Вратник. У њу сам улазио Невјестином. Осамдесетих сам на тој литици изнад Миљацке славио нову годину. У кућерку чији су прозори гледали на кров Вијећнице било нас је четворица. Двојица, Драган и Џанко су умрла.

Власник кућерка, Србин са Вратника, продао је наслеђено имање и населио се негде у равницу код Зрењанина. Он ме је после рата водио на ово гробље да ми покаже где му је сахрањен најбољи пријатељ из вратничког детињства, Исмет. Плакао је над гробом. А борио се, после принудне мобилизације у избегличком кампу у Србији, на српској страни, на Грбавици, Исмет је носио оружје на овој обали реке.

Негде горе је била кафана Јековац. Тамо сам осамдесетих једном приликом, била је јесен, отишао на пиће са новинарем и песником Дубравком Бригићем. Гледали смо град, ћутали и пили пиво. Дубравко је умро у Канади као емигрант. Оставио је иза себе, између осталог, и збирку песама Јековац, објављену постхумно.

Пењем се и мислим о свим тим људима који су отишли, а били су овде као сада ја. Мора да сам и њихову тугу упртио, па је узносем до Жуте табије. Нису ми отежале ноге, већ сам задихан од сећања. Да, Јековац. Нешто од јечања и јеке које враћају стене кањона којим из романијског горја долази Миљацка. Јечање осуђеника на смрт које су овде каменовали.

Сестринске крошње

Неке улице су заправо басамаци. Као Бела чесма. И сваки од тих сокака има безброј прича које нису испричане. За сваки степеник по једна. Избијамо испод тврђаве. Зове се Жута табија – део је бедема које је подигао Ахмед-Паша Рустемпашић Скопљак почев од 1729, одмах пошто је постао султанов намесник у Босни. Та одлука је имала предисторију – мање утврђени бедеми 1697. нису издржали налет Еугена Савојског и његових аустријских трупа које су разориле град.

Наводно је табија – реч је арапског корена и означава бастион – грађена од жутог камена. Време све боји тамним тоновима, узалуд око тражи жуто. Али на платоу тврђаве, видим, расту три велика дрвета, три сестринске крошње праве хлад. У том хладу, уз сам зидић према стрмини, поређан је низ клупа.

У кафићу на Жутој табији пронаћи ћемо хладне напитке. Учинимо и тај последњи напор и – ту смо. Опоравак од пењања по сарајевским узбрдицама усред јула, вратиће нам убрзо и способност дивљења. Био сам у башти Бибанове кафане на обронцима Требевића, на седреничкој страни, такође у кафани са видиковцем, као студент сам одлазио на Јеврејско гробље изнад града, пре неколико година сам био и на врху Авазовог торња, али - нека ми опрости Дубравкова душа - овај призор је лепши и од оног давнашњег, виђеног из кафане Јековац.

Испод тврђаве се пружила сарајевска котлина, све до модрог Игмана – мравињак под ћерпићима, богомоље, бетон соцјализма и махале што терасасто окружују град.

Гласом до Илиџе

Седети у хладовини и нетремице зурити у Сарајево. Нешто се дешава са унутрашњим пејзажима у човеку, они постају светлији и шири, они постају лепши, захваљујући томе шта око упија.

На поласку се опростим од топа, који је у османска времена с вечери најављивао прекид рамазанског поста, у Титовој ери ћутао, да би деведесетих за рамазанских дана опет наставио да се оглашава, као да је социјалистичка пауза била тек мања историјска хаварија.

Враћамо се другим путем, да бисмо прошли кроз једну од капија изнад којих је кула са пушкарницама. Ова којој се приближавамо зове се Широкац, једна је од три сачуване куле. Ту се види да је Вратник имао стратешки значај - врата испод куле навече су била затварана, а изјутра отварана. Овим брдом нико није могао непримећен у град.

Опет се спуштамо до Шехидског мезарја, овај пут с десне стране. Изнад нас је минарет Мишчине џамије, која је подигнута 1543. Кажу да је добила име по човеку који је са минарета вернике позивао на молитву лепим и силним гласом који је допирао до Илиџе и онда опет сиђемо низ Коваче. Не мирише на трешње већ опет на кафу из Министарства ћејфа. Некада је ово био сокак занатлија. Сада је ту све подређено туризму. Али је мирније него нешто ниже, у башчаршијском гротлу.

Овај ћу дан изнети из Сарајева, да ми блиста, да буде мој тихи разговор и са мртвим друговима, и са онима који су одселили. Па и са онима који се праве да су живи, док једни крај других пролазимо као поред турског гробља.