Читај ми!

Траговима старих олимпијаца – један дан у древној Олимпији

Узбуђење расте уочи највећег светског спортског догађаја, Олимпијских игара. Посетили смо древну Олимпију, место где су Олимпијске игре рођене пре 2.797 година и где су се сваке четврте године одржавале више од 11 векова.

Врели јулски дан, асфалт као да се топи и испарава док скрећемо са јонске обале дубље ка срцу Пелопонеза. Тих стотинак километара од Патре чине се као вечност док сунце неумољиво жеже, а песма зрикаваца одзвања вам у глави.

Стигли смо у Олимпију.

Неописив је осећај док шетате кроз историју тим археолошким локалитетом. 

Овде се и данас пали олимпијски пламен сваке четврте године, који после обиђе планету и дође на место где се одржавају модерне Олимпијске игре.

Гледате реконструкцију једног од стубова некадашњег грандиозног Зевсовог храма и можете само да замишљате како је изгледало импозантно Фидијино ремек-дело, једно од седам светских чуда старог света, хризелефантинска статуа Зевса од злата и слоноваче, висока 13 метара.

Најпознатији старогрчки вајар је у петом веку пре наше ере, статуу правио осам година, а Зевс који седи на престолу са жезлом у једној и богињом Ником у другој руци, био је тако детаљно и реалистично приказан, да су посетиоци веровали да су угледали самог бога.

Легенда каже да је император Калигула покушао да украде статуу, али су његови људи побегли главом без обзира када им се Зевс насмејао, а њихове скеле се разбиле у парампарчад.

Овде, у једном од највећих дорских храмова Грчке, у част врховног бога, током Олимпијских игара, стотину волова било би принето на жртву Зевсу.

Обилазите остатке Хериног храма, Пелопиона, у Палестри и Гимназијуму замишљате како су олимпијци тренирали и припремали се за спортска надметања у атлетским и борилачким дисциплинама.

А онда на плус 50 крочите на стадион. Готово да можете да чујете хук публике са трибина док бодри Леониду са Родоса, тркача и рекордера, дванаестоструког олимпијског победника, чији је рекорд тек 2016. године оборио пливач Мајкл Фелпс.

Или Мила из Кротона, рвача са шест освојених олимпијских венаца од маслинових гранчица.

Или непобедивог Диоксипуса, такмичара у панкратиону, борилачком спорту, мешавини бокса и рвања, толико супериорног, да је за победника проглашен без борбе, јер нико није смео с њим да изађе у ринг.

Или храброг Архихиона, највећег од свих панкратијаста, који је на 54. Олимпијади умро у рингу, бранећи своју титулу.

Овде је могло да стане 45.000 гледалаца.

Потрчали бисте и ви, док вам се од врелине врти у глави, а телефон одбија да прави фотографије јер му је температура превисока и више не функционише.

Олимпијске игре су се одржавале без прекида од 776. године п. н. е. до 393. године нове ере, током периода од 1169 година, у светилишту Олимпија на западу Пелопонеског полуострва. Играле су се сваке четврте године, другог пуног месеца од летње дугодневнице, што би у новом календару представљало месец август. 

Осим спортског, манифестација је имала пре свега верски карактер, јер је одржавана у част врховног бога Зевса, али и политички, јер је јачала политички утицај међу градовима државама широм античке Грчке. Била је ствар изузетног престижа имати олимпијског победника за свог суграђанина.

Историчари бележе случај Сотадеса, тркача на дуге стазе, олимпијског победника на 99. Олимпијади, који је донео славу свом родном Криту. Али на следећим играма тркао се под заставом Ефеса, јер су га власти тог града подмитиле да се представи као Ефешанин. Због тога су га Крићани протерали.

О самом настанку игара много је теорија, најчешће заснованих на митологији. 

У првих 200 година игре су имале више регионални карактер и биле део Панхеленских игара, али је с годинама њихов значај растао и традиција опстала више од миленијума.

Трајање игара зависило је од броја дисциплина. У почетку, када су била само атлетска такмичења, трајале су само један дан. После једног века, када су додате и трке кочија, догађај је продужен на два дана, касније на три и коначно, на 77. Олимпијади, три века после оснивања, на пет дана, због лакших припрема и организације. 

Једна од најважнијих институција Олимпијских игара било је Свето примирје – обустава свих ратова и непријатељстава у целој античкој Грчкој уочи, за време и непосредно после игара. О томе какав су значај за Грке имала витешка надметања на Олимпијади говори и податак да се то правило поштовало непрекидно више од миленијума и да игре ниједном нису отказане, упркос бројним ратовима и сукобима. 

Одржаване су и током владавине Римљана, а укинуо их је тек римски император Теодосије Први 393. године, када је хришћанство све више узело маха, а игре изгубиле на значају и биле третиране као пагански обичај.

Уочи игара, тројица гласника обилазила би грчке полисе, објављујући примирје и најављујући почетак надметања.

Једном су такмичари из Спарте били новчано кажњени и забрањено им је да се такмиче, јер је Спарта напала град Лепреум током примирја. У Спарти су протестовали и правдали се да се то десило пре званичног почетка примирја.

Дисциплине су у почетку биле само тркачке: спринтерске, од једне или две дужине стадиона (отприлике 200 м и 400 м), средњепругашке (око 800 м) и дуге, где се претрчавало од 7 до 24 дужине стадиона (1.400 м – 4.800 м).

Касније су додате атлетске и борилачке дисциплине бацање копља, бацање диска, скок удаљ и рвање, а те четири у комбинацији са спринтом чиниле су пентатлон.

На 23. Олимпијади уведен је бокс, а на 25. утрке коњских кочија. 

Нешто касније и панкратион, те разне комбинације коњских трка. 

Занимљиво је да су се олимпијци надметали углавном наги. На самом почетку носили су лаку одећу и појас око струка, али касније се од те праксе одустало. Према историчарима, први је одећу скинуо олимпијски победник Орсипус 720. п. н. е. током трке, јер му је било лакше да трчи без ње. 

Тукидид наводи да су Спартанци у петом веку пре наше ере увели спектакл јавног обнаживања и мазања тела уљима док су се у гимназијуму припремали за атлетска и борилачка надметања. 

Женама је приступ на стадион био забрањен, нису могле ни да учествују, ни да посматрају олимпијска надметања. Запрећена казна била је протеривање.

Ипак, легенда каже да је Калипатира, ћерка чувеног шампиона Дијагораса са Родоса, на 96. Олимпијади покушала да, преобучена у мушкарца, уђе на стадион и гледа свог сина, како се такмичи и побеђује у боксу. Мајчинска љубав и спортски дух били су јачи од претње казном. Њена превара је откривена, али су судије направиле изузетак и нису је казниле из поштовања према њеној угледној породици, овенчаној олимпијским одличјима.

Награде за такмичаре биле су симболичне, али су њихово значење и углед били немерљиви.

Одмах након трке или меча победник би од хеланодикеса (судије) добио палмину грану, симбол победе, и љубичасту вунену траку коју би носио око главе.

Званичне награде додељене су на крају игара свим победницима у пронаосу Зевсовог храма. Они су крунисани котиносом, венчићем од гране свете дивље маслине, која је расла иза храма. Венац је код старих Грка имао симболично значење, веровало се да доноси срећу, божју заштиту и освештава оног који га носи.

Уследило би приношење жртава Зевсу, свечани банкет, а имена победника била би заведена у званичне архиве града.

Олимпијски победник добио би и статуу у светилишту.

Слава која је пратила олимпијске шампионе била је велики благослов, а бити крунисан котиносом свете маслине била је највећа част коју је један смртник могао да доживи. 

Од 4.237 шампиона, колико их је укупно било, позната су имена, порекло и такмичарска дисциплина њих 921.

Када би се победници вратили у своје родне градове, доживели би дочек попут војсковођа после победничке битке. Ушли би у град на кочији са четири коња, а у њихову част био би срушен део бедема града.

Победник би свој венац посветио богу заштитнику града и на његов олтар би принео жртву. 

За живота, олимпијски шампиони су уживали велике почасти, били су ослобођени плаћања пореза, добијали бесплатне оброке, имали почасна места у позоришту или на свечаностима, а песници су о њима певали химне. 

У склопу Олимпијског комплекса данас, осим археолошког локалитета, налазе се и два музеја, нови археолошки и Музеј историје древних Олимпијских игара, који је од 1888. године и првих ископавања, био стари археолошки музеј, па касније, после изградње новог музеја, променио намену. 

Археолошки спада у најзначајније музеје у Грчкој. Нарочито је познат по колекцији скулптура и бронзе. Чува збирку уметничких дела непроцењиве вредности, укључујући и нека ремек-дела присутна у свим школским уџбеницима, попут Праксителове скулптуре бога Хермеса који држи малог Диониса.

Музеј историје игара чува више од 400 експоната, од праисторијског периода до петог века наше ере. У подруму музеја је дигитална и мултимедијална изложба са 3Д презентацијама античких игара.

број коментара 0 Пошаљи коментар