Тара против Аустрије: Алпске бабе и заовинске жабе

Што ли сам му се толико замерио? Како упоредити зимовање и летовање, Аустрију и Србију, Капрун и монденски Цел ам Зе са Рачанском Шљивовицом, Соколином и Заовинама... Што би се рекло - бабе и жабе. Алпске бабе и заовинске жабе или обратно, свеједно је.

Одавно сам имао жељу да обиђем Тару, али увек сам био прегласан од стране већинског дела нашег кућног савета који је за лето радије бирао грчко море. Слободних дана за обе дестинације никада није било довољно. 

А онда је дошла ова пандемија. Прво насумични па обавезни ПЦР тестови, двонедељни карантини, па потпуно затворене границе. Први талас, први пик, други пик, као на НБА драфту. Углавном, уместо таласа Егејског или неког другог мора, лета 2020. запљускују нас таласи Ковида-19.

Још пре него што су границе постале потпуно затворене, из предостожности и тешка срца отказах још зимус резервисан студио на Ситонији. Лето у Београду креће пуном снагом. Асфалт исијава топлоту. Број оболелих поново почиње да расте. На реду је други круг Корона драфта. Већ месецима смо у самоизолацији. Социјална дистанца. Излазак из стана само када је баш неопходно.

Чини ми се да је растојање између зидова у стану све мање а плафон све нижи. Јавља се тескоба, недостаје ми ваздуха.  Крајње време за бекство из града. Са тв екрана више пута у току дана чујем џингл „Не знаш где ћеш, рећи ћу ти ја...."  Ти ћеш да ми кажеш?! Ово лета Тара је коначно дочекала својих "пет минута".

Креће потрага за смештајем. Изненадио ме је изузетно скроман број смештајних јединица које примају кућне љубимце. И то на селу, на планини. Ето првог поређења са Аустријом. Тамо је било много лакше наћи смештај који би примио и вашег псића.

Са кућним љубимцем или без њега - слободних капацитета на Тари више није било. Све је већ резервисано до половине септембра. Нешто се још могло пронаћи на Златибору али то сам оставио само као крајњу опцију. Хоћу Тару и тачка.

Две недеље сам свакодневно посећивао све познате интернет локације који презентују понуде смештаја за изнајмљивање. Почетак годишњег одмора се већ опасно приближио а мени је стално излазила порука „Жалимо, али смештај за који сте заинтересовани није слободан у задатом периоду, покушајте са променом термина"  Објасни ти то нашој административној служби која је већ откуцала, завела и издала решење о годишњем одмору.

И онда коначно... Упорност се исплатила. Вероватно услед нечијег отказивања, појавила се кућица на Соколини у термину који ми одговара, и уз то прима кућне љубимце. Девет ноћи. Сутрадан се појављују и 4 слободна ноћења у Рачанској Шљивовици. Нису баш одушевљени кућним љубимцем али сам успео да их убедим да мој псић брише ноге о отирач пре уласка у кућу, говори течно три језика и зна да свира клавир.

Осим тога што сам имао луду срећу да пронађем слободан смештај, још луђе је то што су обе куће задржале цене од ранијих година.  Сасвим очекивано, закони тржишта и однос понуде и тражње су почели да делују и у нашем сеоском туризму. Пандемија и затворене границе упутиле су туристе на домаће дестинације. Цене су порасле до нивоа смештаја на Егејском мору у шпицу сезоне.

Код мојих домаћина то није био случај.  Претпостављам да је тајна је у томе што су у питању породице које живе на Тари и основна делатност су им пољопривреда и сточарство. Туризам им представља само споредну активност. Вероватно од силних обавеза око брања малина, кошења сена и муже крава нису стигли да испрате тржишне трендове. А можда су били и довољно мудри да придобију госта који би пожелео да се врати, уместо да га „ошишају" сад па ко зна кад.

То што наши домаћини нису били професионални туристички радници није била мана већ предност. Смештај је био удобнији и пространији од огромне већине апартмана и студија на морској обали у којима сам до тада боравио.  Уз то, домаћини из Рачанске Шљивовице су нас несебично снабдевали тек убраним малинама, јајима, свежим сиром и кајмаком и одличном домаћом ракијом.

Моја тинејџерка је доживела не мало изненађење када је видела како жуманце може да буде црвено а не бледо жуто, док за густу белу течност, коју смо јој на превару потурили да попије, још увек не верује да је у питању било млеко а не смућкани милк шејк.

Прва четири дана проведена на Тари протекла су у лаганим шетњама по околини и привикавању плућа на чист и оштар планински ваздух, кардио-васкуларног система на промену надморске висине, очију на непрегледно зеленило, ушију на тишину повремено прекинуту цвркутом птица.

Када је дошло време да напустимо кућицу у Рачанској шљивовици наши домаћини су били заузети брањем малина и једноставно нису имали времена да преузму кључеве, провере да ли је у кући све у реду. Телефоном су нам пожелели пријатан наставак одмора и поручили да кључеве оставимо испод...  Зар сте стварно мислили да ћу вам открити тајно место?  Поверење! Давно заборављена категорија у месту где живим и где ме ни две браве и три катанца не чине безбрижним.

Наша следећа дестинација била је Соколина. Планинска висораван удаљена свега 5 километара од Рачанске Шљивовице и мало скрајнута од главног пута. Брвнара у дубокој, густој шуми, толико забачена да до ње није могао да продре телефонски сигнал ни једног оператера мобилне телефоније.

У времену када се у свету, па и код нас, воде оштре полемике око увођења 5г мреже, овде су срећни када телефон ухвати 2Г сигнал. Уместо смс-ова, интернета и електронске поште поруке преносе медведи, о чијем присуству у комшилуку обавештавају уредно постављене табле са упозорењем да се кроз шуму иде уз посебан опрез.

Тек неких 500 метара од куће, на оближњем пропланку, било је могуће ухватити слаб сигнал мобилне телефоније. Тај смо пропланак прозвали телефонском говорницом јер су сви гости из околних викендица ту долазили у покушају да остану у контакту са остатком света.  

Приликом неке од тих телефонских сеанси ту смо упознали и једног београдског тинејџера који је на питање да ли је први пут овде одговорио:  "Надам се и последњи" Што би рекли његови вршњаци - сморио се начисто.

Наша тинејџерка је овај бег у дивљину прихватила изненађујуће добро. У вечерњим сатима смо одгледали целу серију "Грлом у јагоде" са понете ДВД колекције, прочитала је романсирану биографију Ван Гога "Жудња за животом" и научила да свира на гитари десетак нових песама. 

Неочековано, њу је недостатак интернета погодио много мање него мене. Првих дана сам био прилично нервозан због чињенице да би могли да ме контактирају са посла а ја недоступан. Тек касније сам се опустио и у потпуности препустио чарима планине.

За разлику од Соколине, у Цел ам Зе-у је телефонски сигнал био одличан али су цене роминга биле мање одличне, па је резултат у крајњем исходу био исти. Ипак, предност је била у томе што смо могли да комуницирамо путем интернета.

Туристима су на Тари најпознатије локације Калуђерске баре, Митровац и Заовине. Али ни мање позната Соколина није без својих чари, напротив. На самој висоравни се налази сјајан видиковац „Соколарица" са које се пружа поглед на кањон Раче и Рачанску Шљивовицу, док из дубине кањона допире хук планинске реке. Нимало не заостаје за много познатијим видиковцем „Бањска стена" који је препознатљив мотив у проспектима који промовишу Тару.

Такође, сама висораван је испресецана бројним шетним стазама кроз шуму, које нису превише захтевне чак ни за оне са слабијом кондицијом. Једна од њих води и до видиковца „Ослуша" са којег се пружа поглед на Бајину Башту, Дрину и Републику Српску.

Током свакодневних дугих пешачких тура имали смо повремене сусрете и са појединим примерцима фауне ових предела, углавном лисицама и дивљим зечевима. Медведи су били индиспонирани или су можда само поштовали препоруке о држању дистанце, посматравши нас негде из прикрајка са безбедне удаљености.

Прошлог лета смо, као поклон за пунолетство нашој тинејџерки, уприличили обилазак античких локалитета на Пелопонезу, прешавши за две недеље скоро 3.000 километара. Са те "Одисеје" сам се вратио уморан од сталне промене места боравка, вожње дугих релација, врућине, паничне јурњаве од античких ископина до плаже и назад. У жељи да се што више види, што више обиђе, јер ту смо „сад па ко зна кад".  

Од Таре сам очекивао нешто сасвим другачије. Миран одмор и опуштање за тело и душу. Ах, али, авај... како сам се преварио. Нисам рачунао на пробуђени авантуристички и спортски дух моје животне сапутнице, којој сам због њене истрајности и лакоће којом је крстарила планином наденуо надимак „Мојца".

Проблем је био у томе што ја баш и нисам био идеалан избор на кастингу за улогу Кекеца. Наиме, стицајем околности станујем близу радног места и већ годинама су моје пешачке релације максимално 2-3 километра дневно, укључујући и вечерњу шетњу кућног љубимца. Евентуално која стотина метара више, ако се на пола пута до посла сетим да сам заборавио наочаре.

Међутим, Мојца није марила за моје лоше кондиционе припреме нити је узимала у обзир тек прекинути четворомесечни карантин. Ништа испод препешачених десетак километара дневно за њу није било довољно добро. Покушао сам да јој са телефона обришем апликацију која мери пређене кораке и километражу али је проклети Андроид упорно одбијао да то уради.

Крути, строги али правични Хер Петер и Фрау Хелга из мог претходног текста су се показали као мачји кашаљ за моју непоколобљиву Мојцу. За разлику од наших аустријских домаћина који су нас ујутро постројавали због погрешно сортираног отпада, Мојца нас је посторојавала ради јутарње фискултуре и загревања за походе које је планирала тог дана. Ако би неко током тих "шетњица" случајно посустао и мало заостао, она би се враћала на крај колоне са мотивационим повицима: Шнел, шнел!

Највећи изазов, испоставило се,  била је посета манастиру Рача и извору Лађевац. Ови локалитети су били удаљени од нашег смештаја свега 8 км, али требало је и вратити се, и то уз стрме обронке Таре. Једва смо убедили Мојцу да би то био превелик подухват и за људе са много бољом кондицијом. Зато смо одабрали да до манастира сиђемо колима а онда шетном стазом, која је окарактерисана као лагана, дођемо до Лађевца.

Почетак похода је обећавао. Стаза је била најлепша и најлакша од свих које смо до тад искусили. Ишла је кроз дебелу хладовину, раван предео испресецан речним током, брзацима, слаповима, одмориштима, планинским изворима. Толико сам се опустио да сам задовољно почео да певушим „Ала је леп овај свет, овде поток онде цвет..." 

А онда је песма утихнула. Путокази на стази су показивали да морамо да скренемо у планину, на веома стрме обронке обрасле шумом. Ускоро стазе више није било, само су ознаке по дрвећу говориле да смо на правом путу. Да ли смо? Можда се неко играо са наивним туристима и насумучно цртао ознаке по дрвећу.

Пробијање кроз нетакнуту дивљину било је додатно отежано тиме што је претходна два дана падала обилна киша па је проклизавање ногу у неадекватној обући било неминовно. Чак је и непоколебљива Мојца била спремна да одустане, али смо ипак сви закључили да је штета да оволики труд пропадне и не видимо слапове Лађевца. Последњу деоницу смо прешли практично четвороношке, држећи се за разгранато корење дрвећа које је вирило из земље.

Блатњави, задихани и исцрплљени коначно проналазимо врело Лађевац. Вредело је. Минијатурна Плитивичка језера. Освежење у свежој планинској води. Недуго затим, из другог правца, зачусмо гласове. Група младих је долазила ка изворишту са сасвим друге стране, весела, одморна, раздрагана.

Њихов „вођа пута", који је очигледно био из тог краја, није могао чудом да се начуди кад је чуо да  смо ишли путем кроз шуму. Испоставило се да је недавно дошло до одрона са планине и да је последњи део шетне стазе затрпан и недоступан, па је као алтернатива обележена нова траса, за оне најхрабије и најупорније.

Поменута група је дошла колима, асфалтним путем који нама није био познат, а сеже до свега пар стотина метара од извора. Наравно да смо за повратак изабрали нешто дужи пут асфалтом, одбивши великодушну понуду наших нових познаника да нас колима пребаце до манастира Рача. Било је то питање планинарске части и самопоштовања.

Колико је овај поход био напоран сведочи чињеница да је наш пас на крају први посустао. Легао је под хладовину неког бора и одбијао да крене даље. На крају га је Мојца јуначки изнела на рукама тај последњи километар, колико нас је делило од места где смо паркирали аутомобил.

Мислио сам да ће 14 дана на Тари бити довољно да целу планину обиђемо уздуж и попреко. Испоставило се, међутим, да смо окрзнули тек део ове лепотице. Рачанску шљивовицу, Соколину, Ослушу, уз круг око Заовинског језера и кратко купање у њему.

Калуђерске баре и Митровац смо обишли само ради набавке намирница, избегавши дуже задржавање јер је тамо концентрација туриста била нешто већа него што нам је то пријало у време пандемије. Главне туристичке атракције овог (к)раја - Перућац, Кремна, Мокру гору, Шарганску осмицу, посету Вишеграду, оставили смо за неку другу прилику.

Кад све саберем и одузмем, од тих силних шетњи по планини сам се толико уморио да се никада боље нисам одморио.  Рани одлазак на спавање и још раније устајање, чист ваздух, домаћа храна, повратак природи.

Сумњам да ће мој кућни савет икада дати апсолутну предност планини над морем, али верујем да ћемо наредних година, и ако не буде пандемије, смањити број дана на мору како би отворили простор за бар краћи боравак на Тари. "Море је провод, море су коке..." али на Тари је одмор. Је ли тако Моке?

Наш кућни љубимац је посебно уживао у слободном тумарању шумом а највећи доживљај у његовој досадашњој каријери представљао му је сусрет са стадом оваца на путу Калуђерске баре - Митровац.  Био је просто усхићен. Два овчарска пса су вешто спроводила стадо са једне на другу страну асфалта док се у нашем патуљастом немачком шнауцеру није пробудила жеља да постане шкотски овчар.

Како смо возили са отвореним прозорима, у жељи да што више упијемо мирисе шуме, наш пас је то вешто искористио да искочи из кола и прикључи се терању оваца. То се наравно претворило у њихово растеривање свуда по путу.  Једва смо га нахватали уз обећање да ће добити ленту почасног овчарског пса другог реда, само да остави овце да мирно наставе својим путем, док су нестрпљиви возачи из колоне која се створила иза нас већ почели да негодују и трубе.

Да не бих потпуно промашио задату тему, пробаћу за крај да изведем пар блиц поређења између баба и жаба, односно зимовања у Аустрији и летовања на Тари.

Зимовање или летовање? Знам пуно људи који се стресу при помисли на зиму. Постоји ипак и она мањина која би мењала 2 летовања за једно зимовање.  Што се мене тиче, срећник је свако ко може да приушти бекство из града било где и било кад. У садашњим околностима 4 ара плаца у Крчедину се чине вреднија него једна седмица на ЛОТО-у и два крстарења Медитераном.

У чијем дворишту је травњак лепши? Зелена је алпска трава, ал зелена је и трава дома мога.

Монденски Цел ам Зе уме да засени својом архитектуром, али и нешто скромније тарске брвнаре вас неће оставити равнодушним. Саобраћајна и комунална инфраструктура су, очекивано, развијенији у Аустрији, због вишег стандарда и дуже туристичке традиције али не може се рећи да ће вам на Тари баш бити неопходна подршка Горске службе спасавања. Биће довољно да погледате емисију "САТ" и њихову патролу до Таре.

На Тари сам успео да откријем само једну бензинску пумпу и свега три мање продавнице - једну на Калуђерским барама и две у Митровцу. Наравно да не могу да се такмиче са супермаркетима који се могу наћи у аустријским туристичким дестинацијама, али зато у помоћ прискачу ваши широкогруди домаћини са својим богатим асортиманом производа, по више него повољним ценама.

Без обзира да ли је реч о летовању или зимовању, у аустријским планинским градићима и селима могуће је наћи разне забавне и културне садржаје. Чак и ако нисте скијаш на располагању су вам термални базени, вожња псећим запрегама, панорамска вожња жичарама, ходање на крпљама.  Лети се можете забавити уз тобогане на шинама, спуштање картингом низ планину, у авантура парковима, базенима...

И Тара наравно има своју понуду, али ми се чини да морате да уложите мало више труда да би сте је открили. Хотел Оморика поседује затворени базен, куглану, салу за билијар и стони тенис.  На Калуђерским барама постоји и коњички клуб, док Заовинско језеро пружа могућности за купање, пецање и вожњу кануом. Организују се и сплаварења Дрином као и крстарења бродићем до Вишеграда.

Из моје кратке посете Аустрији сам закључио да су екологија и рециклажа дубоко усађени у свест тамошњег становиништва, вероватно уз извесну помоћ законодавца. Свака кућа поседује неколико канти за различите врсте отпада, уз његово обавезно сортирање.

На Тари су то обично један или два контејнера на уласку у насеље или на важнијим раскрсницама, који се ипак уредно и на време празне. Без обзира на никад већи број туриста на планини, ипак нисам приметио одбачено смеће ни по насељима ни по шуми, мада корпе за отпатке и контејнери нису баш на сваком кораку.  Посетиоци су изгледа, задивљени нетакнутом природом, схватили да треба таква и да остане.

И у аустријском и у српском планинском селу ће вам се сваки пролазник уредно јавити. Када превазиђете прво изненађење, почећете ви њима да се први јављате.

На крају, направио сам и рачуницу по којој ме је пут до Цел ам Зе-а и натраг коштао колико и 7 ноћења на Тари. Да ли ћу поново походити спектакуларне Алпе. Волео бих, али не верујем. Што сам старији километри су ми некако све дужи и дужи.  

Повратку на, једнако узбудљиву, Тару се надам и то што пре. Ако цене смештаја остану пристојне и у складу са нашим стандардом, и ако планину не задеси евентуални талас дивље градње. Ако сачува своју аутентичност и нетакнуту природу.

Толико о поређењу баба и жаба. Што се тиче тих заовинских жаба... Можда се нека од њих, као у бајци, једном и претвори у лепог принца па се у њега заљубе и бабе и све остале жабе. Аустријске, швајцарске, италијанске, словеначке...

У осталом, читава Тара и предео око Заовинског језера делују толико бајковито да се чудим како већ нисам срео неког принца за којим кроз шуму јуре претенденткиње на титулу принцезе, са планинарским штаповима у једној и бидермајером у другој руци.