Алпско путовање из снова, али лоших

Зимска идила, сунцем обасјани снежни врхови Алпа, насмејани домаћини у традиционалним ледерхознама, неодољиви укуси и мириси локалне кухиње... Међутим, стварност често зна да одудара од фотографија у туристичким проспектима. Ово је прича о томе.

С обзиром на неизвесност будућих туристичких путовања због актуелне пандемије, док се ситуација не разреши остаје нам само да листамо албуме са фотографијама и присећамо се неких лепших животних тренутака.

Одувек сам био мало „мимо света“, односно ван главних токова средине у којој живим. Сви пријатељи су луди за фудбалом и кошарком, ја обожавам хокеј на леду. Сви воле лето и море, ја зиму, снег и планину.

Негде после педесетог рођендана схватио сам да је друго полувреме утакмице живота већ увелико у току и да је крајње време да почнем да постижем голове, ако желим барем да изборим продужетке. У преводу, да остварим неке давно потиснуте жеље.

Услед разних животних околности, а пре свега из финансијских разлога, моје једино зимовање било је још у четвртом разреду када сам са школом боравио недељу дана на Дивчибарама, на тзв. рекреативној настави у природи. Остале зимске распусте сам проводио уз ТВ гледајући турнеју „Четири скакаонице“ или Бојана Крижаја како пролази кроз капије док се около чују клепетала са алпских кравица, а окупљени вичу „хоп, хоп, хоп, хоп“. 

Зато сам оберучке прихватио позив старих пријатеља да им се са породицом придружим у њиховом походу на Капрун и бајковити Цел ам Зе у срцу аустријских Алпа. У ближој околини налазе се и легендарна места зимског туризма – највиши врх Аустрије Гросглокнер (3.798 метара), затим Бишофсхофен и Кицбил, као и сам Салцбург. Наслућивао сам укус Моцарт кугли како се топе у устима, док ми је у ушима одзвањала Мала ноћна музика.

Сцена је дакле постављена, стекли су се сви услови да се у наредних седам дана упију боје, мириси и укуси Аустрије. Чиста есенција. Једини проблем је био у томе што уметници надлежни за такав доживљај баш тих седам дана нису били посебно инспирисани или су узели колективни годишњи одмор.

Било је заиста наивно и претерано моје очекивање да ћемо усред јануара у срцу аустријских планина наићи на призоре зимске идиле и снежно белих врхова који блистају окупани сунцем, какве смо виђали на рекламама и туристичким проспектима. Све време нашег боравка у овој престоници зимског туризма небом су крстарили црни облаци, а уместо алпског снега, падала је типична британска киша. Све је тих дана било црно, мрачно или у најбољем случају сиво. И планински врхови, и куће, и небо, и наши домаћини.

Смештај смо пронашли директним контактом путем интернета. У питању је велики четворособни апартман у приземљу куће у којој су на спрату, до нашег доласка, мирно и срећно живели хер Петер и фрау Хелга. Газда Петер је био типичан представник своје локалне заједнице. Крут, строг, али правичан. Брижљиво је неговао локалну фолклорну традицију. Носио је ледерхозне, а дан је започињао весело певушећи традиционалне етно-хитове.

Током нашег боравка, више пута дневно нас је обилазио и опомињао да у апартману нема пушења иако сам у целој нашој екипи једини ја био склон том пороку. Успостављању поверења није допринела ни чињеница да ме је редовно затицао испред апартмана како цупкајући на минусу повлачим димове. Без обзира на то, остао је сумњичав, потајно верујући да је у питању нека балканска ујдурма и да ја сигурно пушим у апартману чим он оде на спавање.

Како је улазак у апартман првог дана предвиђен тек у 14 часова, а ми смо стигли чак 20 минута раније, строги али правични газда Петер је то време искористио да нам одржи кратак курс из рециклажних обичаја свог краја. Испред сваке куће налазило се 4-5 контејнера намењених разној врсти отпада. Један за папир, један за пластику, један за органске материје док намену простала два нисам успео ни да запамтим, а као за инат сви натписи на контејнерима били су искључиво на немачком језику.

Предвече, гледајући кроз прозор апартмана у жељи да у своје сећање трајно утиснем лепоту тмурног, облачног неба изнад Капруна и запамтим злокобно тамне врхове околних планина, спазих газда Петера како кришом, огрнут првим мраком, претура по контејнерима проверавајући да ли смо усвојили строга рециклажна правила у која нас је упутио.

Сутрадан, у само свитање уследила је посета газда Петера и наредба за постројавање испред апартмана. Једва смо га намолили да нам допусти да скинемо пиџаме и обучемо нешто прикладније за минус који је владао напољу. С обзиром на утврђено чињенично стање да је једна папирна кеса уместо у контејнеру за папир завршила у контејнеру за пластику – уследила је показна вежба од стране хер Петера, где нам је он својеручно демонстрирао како се отвара контејнер и папирна кеса ставља на своје место.

Као логистичку подршку повео је и своју заносну али пословично суздржану плавооку фрау Хелгу, која се трудила да нам се љубазно осмехује током демонстрације сортирања ђубрета. Међутим, било је уочљиво повремено севање њених ледено плавих очију према хер Петеру као да је хтела да му поручи „ Је л' сам ти рекла да не одговараш на мејлове који стижу југоисточно од Дунава?“.

На крају дана, љупка плавооока фрау Хелга нам је у знак добре воље и помирења изнела омиљени специјалитет своје баке: палачинке са динстаним луком. Док је фрау Хелга отишла до штале да помузе своју алпску кравицу, а из бојазни да не увредимо домаћицу и не нарушимо тек успостављено примирје, смазали смо, са сузама у очима, читав контингент палачинки док си рекô "шнел". 

Додуше, на крају се испоставило да је фрау Хелга лук динстала да би на њему препржила кобасице за хер Петера, а да је нама заборавила да изнесе киндерладу и традиционални домаћи џем од дивљих јагода, које је она лично сакупљала по шуми.

У жељи да искористимо другу шансу и не изневеримо поверење које су нам указали хер Петер и фрау Хелга примивши нас у своје топло гнездо, одлучили смо да до краја боравка смеће не остављамо по контејнерима како нам се опет не би омакла каква техничка грешка. Набавили смо кинг-сајз кесе у које смо марљиво складиштили своје ђубре са намером да га на повратку понесемо са собом у милу нам Србијицу.

Први пут у историји наших годишњих одмора обрадовасмо се последњем дану и поласку кући. Кофере смо попаковали још претходног дана са идејом да се искрадемо пре свитања, како на растанку не бисмо сломили челична али ипак топла срца наших домаћина.

Једини проблем је био што смо сада имали вишак пртљага. У питању је било баш оно смеће које смо складиштили по кесама скоро недељу дана. Уз сва препакивања нисмо успели да га сместимо у аутомобил. Такође, нисмо били сигурни ни какви су царински и законски прописи по питању шверцовања кеса са неправилно сортираним ђубретом, па се ипак одлучисмо да га на брзака нагурамо у контејнере газда Петера. Мени је ауто већ био у брзини, нога на папучици гаса, а супруга је одмереним замахом кроз отворен прозор зафрљачила оне кесе у правцу контејнера.

Нисмо још ни замакли иза прве кривине, кад у ретровизору угледах газда Петера како маше рукама испред куће. Баш лепо што нам маше, разнежи се супруга. Зауставих ауто у жељи да се ипак окренем и изљубим са плавооком фрау Хелгом, па чак и са строгим али правичним хер Петером, ако баш будем морао. Ипак, кад сам мало боље погледао, схватио сам да они покрети његових руку нису били раздрагано махање него резигнирано чупање косе.

Упркос могућности топлог загрљаја фрау Хелге, одлучно додах гас. Бацих још један поглед у ретровизор... Последња слика која ми је остала из Капруна је педантни газда Петер који клечи у хрпи смећа, ревносно га сортирајући по контејнерима.