Гостиље, нетакнута оаза природе, име му говори зашто сте добродошли

Златибор је најпосећенији туристички центар, који нуди бројне садржаје туристима, али многи ту планину упознају делимично. Прави доживљај нуде златиборска села, у којима је све више оних који отварају гостима врата, откривајући тај део Србије из другачије перспективе. Гостиље је једна од тих малих оаза чија природа у исто време умирује и буди сва чула.

Пре једне деценије Милош из Београда и Драгана из Ужица одлучили су да се одселе из града и настане у Гостиљу.

„Да се посветимо природи, да мало уживамо у природи и да омогућимо другим људима да уживају мало у природи“, објашњава Милош Филиповић зашто су се одлучили на ову селидбу.

Природно окружење у којем је домаћинство Филиповића, посебно је привлачно за породице са децом, која могу упознати чари босоног детињства.

„Неко уврежено мишљење је да је онај центар Златибора, где је оно језеро, да је то генерално то. Међутим, то није. Златибор је много више. Поред шуме, заправо путеви су врло добри, солидни, с обзиром на то где се налазите, скоро у дивљина“, сматра Маријана Стојановић, гошђа из Београда.

У домаћинству из 1829. године живи се у складу са природом и свим члановима тог домаћинства.

„Чедо, Цица, Мица, Макс, Ђурђина и Софроније, али исто тако радо примамо госте који имају своје љубимце“, каже Драгана Филиповић.

Најзаузетији је кутак нешто већи од два квадратна метра. Милош тврди да је овај собичак, намењен за дневни одмор, траженији од свих осталих брвнара које имају у понуди.

У близини је чувени водопад на Гостиљској реци, врх Чиготе, али и још увек неистражена пећина. Све заокружује богатство природе.

А природне чари Златибора могу се откриту у Гостиљу, али и у још једном селу – Голову.

У малом селу, Бојанићи, складно живи породица Тодоровић, коју поред деце заокружује много више чланова домаћинства.

Јелена и Александар одлучили су да напусте урбану средину. На селу су поред ћерке, добили и још двоје деце, а у живот вратили руинирано домаћинство.

„Проширили смо и смештајни капацитет, ове године смо направили нову кућицу, коју ћемо да издајемо. Проширили смо сточни фонд. Ове године смо набавили и овце“, наводи Јелена Тодоровић из Голова.

Дрвене кућице дело су спретних Александрових руку. Све је кренуло као хоби, па је мало, по мало, постало озбиљно. Управо те дрвене кућице привлаче госте, који у Голово поново долазе због гостољубивости домаћина.

„Код куће рођене се боље осећо не бих, вјеруј ми. Значи, дочекан, испраћен и прошли пут. Да није било тако, не бих долазио поново“, тврди Драшко Самарџија из Београда.

А захваљујући домаћинима који су одлучили да оживе домаћинства на селу, многи туристи ће златиборски крај упознати из другачије перспективе, оне која заправо и краси ту планину.