Необична поларна светлост плови океанима под окриљем ноћи

Океани никада не спавају, а белики број живих организама се током дана повлачи у морске дубине и излази у потрагу за храном само током ноћи. Биолог и фотограф Александар Семенов заронио је у близини италијанског острва Понца, и кренуо у потрагу за морским створењима која су активна само под окриљем ноћи.

Један од редовних ноћних морских створења је и реброноша, врста дупљара која подсећа на медузе, а има способност луминисценције, односно светли у мраку. Назив реброноше су добиле због органа за кретање који су у облику трака које се пружају дуж читавог тела. На тим тракама се налазе низови плочица које носе трепље и имају изглед чешљева.

Семенову се посрећило да се у правом тренутку затекне на правом месту и успео је да сними блештаву реброношу дугу метар и по која се ретко може видети у близини обале, пре свега зато што је таласи лако уништавају.

Реброноше имају облик једрилице и уста им се налазе у „пилотској кабини", а са стране имају два огромна крила. Свако крило је обложено трепљама које се крећу напред назад, светлуцају у дугиним бојама и служе им за кретање.

Када се хране крила постају зидови на које се плен лепи и хвата у замку, а затим преноси до органа за варење. У случају да се улоге промене и да реброноша постане потенцијални плен, примењује другу тактику за кретање. Уместо да клизи напред попут авиона, реброноша се таласа попут морске змије. Истовремено мења боју пумпајући калцијум преко ћелијских мембрана и постаје млечно бела док јој плаво-зелене мрље блистају.

Ова изненадна промена изгледа и понашања треба да уплаши и збуни потенцијалног непријатеља. Уколико ни тако не успе да побегне од прогонитеља, реброноше ће извести још једну трансфомацију и умотати се у ролну. Иако ова последња одбрамбена тактика може довести до тога да јој крила буду оштећена, реброноша има одличне регенеративне способности и може да обнови оштећене делове тела.