Вируси су свуда око нас – невидљиви, понеки опасни и веома бројни

Они су свуда око нас. Невидљиви, понеки опасни и веома бројни. „Живо звериње“ тако је Левенхук, отац микробиологије, назвао вирусе. Kлиматске промене, глобално загревање и топљење пермафроста, вечно смрзнутог тла, утицали су на то да се појаве и заборављени, такозвани палеовируси и бактерије, од којих неки могу да проузрокују обољења.

„Неки од њих су били важне пошасти у историји. Такве су на пример биле велике богиње. Међутим, оптимистично је да у лабораторији тај вирус није могао да буде умножен, односно репликован, тако да то не представља опасност за наше здравље. Мало је другачија ситуација са бактеријама“, објашњава доц. др Ина Гајић са Института за микробиологију и имунологију Медицинског факултета у Београду.

„Људи су чак искористили ову информацију или догађај да би дошли до нечега као што је био шпански грип који је био једна од највећих епидемија која се икад десила човечанству, тако што су једноставно ископали људе на Аљасци који су умрли од те болести, и онда су из њихових плућа узели узорке и успели су да реконструишу, односно секвенцирају тај вирус, тако да су касније чак направили и вакцину“, наводи проф. др Владимир Ђурђевић, климатолог.

Палеовируси нису претња људима

У јулу су на Тибету у отопљеном леду научници изоловали тридесетак вируса старих и до 15.000 година.

„Сви ти новодетектовани вируси били су практично они који изазивају инфекције амеба, односно бактерија, али не и људи. Дакле, мала је шанса. Не можемо искључити, али треба да пратимо и будућа истраживања ће нам рећи нешто више о томе“, додаје др Гајић.

Замрзнуто тло јесте велика ризница различитог биолошког материјала, али услови за сада нису такви да би прогнозе биле страшне.

„По неком врло, врло, врло песимистичком сценарију, ако загрејемо планету за неких додатних пет-шест степени да бисмо видели масовно отапање пермафроста. У том случају би број потенцијалних вируса и бактерија био толико велики да би потенцијално могао да се нађе неки који би оживео после отапања", напомиње професор Ђурђевић.

Загађење које производи човек је већа претња

У само једној кашичици воде из океана, налази се око милион вируса, ипак они нису велика опасност за све организме.

„Море јесте еколошка ниша у којој се налази огроман број микроорганизама. Међутим, највећи број вируса и неких других микроорганизама нису инфективни за човека. Они инфицирају неке животиње. Оно што је данас проблем, то су заправо отпадне воде које се уливају у приобаљу и ти вируси, односно бактерије, који се налазе у таквој маси. Тако да они јесу реална претња за здравље људи“, истиче микробиолошкиња.

Виша температура на земљи значи и више влаге у ваздуху, а то утиче на брже размножавање и миграције поједних организама, посебно инсеката.

„Мењају своја станишта, неретко се приближавају урбаним деловима наше планете, и то приближавање је повољно за тај важан догађај да један микроорганизам који је до тада био карактеристичан само за животиње се толико промени и буде адаптиран на човека“, додаје др Гајић.

„Ми већ бележимо чак и у нашој земљи неке промене које су врло неповољне, у смислу да поједини инсекти који преносе одговарајуће заразне болести, као што је вирус Западног Нила, су се на неки начин одомаћили“, напомиње климатолог.

Вреба ли опасност из свемира

Према мишљењу појединих научника, све чешћи одлазак посада у свемир може да представља опасност због доношења непознатих микроорганизама на Земљу.

„Мислим да у космосу не постоје вируси и бактерије пошто је тамо зрачење толико јако да убија све. Ми имамо озонски омотач који нас чува од тог негативног зрачења, тако да у том смислу, нисам сигуран шта се то транспортује од материјала према Земљи“, сматра професор Ђурђевић.

„Занимљиво је да су претходних година у Међународним свемирским станицама детектоване неке бактерије које могу да издрже те екстремне услове, интензивно зрачење, врло малу количину хранљивих материја. Неке од њих су сродне бактеријама које живе у мору, односно у земљишту“, напомиње доц. др Ина Гајић.

Kорона нам је показала да ће прескакање баријере врсте, односно пренос вируса са животиња на људе постати неминовност.

„Да ли ће се неки микроорганизам толико променити и адаптирати, зависи од тога да ли се десила мутација. А мутације су случајни процеси, али од њеног квалитета зависи колико ће се она фиксирати, опстати и даље развијати. Поред тог преноса на људе, важно је и да се касније деси трансмисија са човека на човека – интерхумана. Е, то су предуслови да се појави епидемија“, истиче др Ина Гајић.

Сусрет са новим вирусима део је не тако далеке будућност. На нама је да вирусну инфекцију препознамо на време, успоставимо систем за алармирање, рану дијагностику, а пре свега да не заборавимо на превенцију, која је и у овој пандемији, кључна.