Аскета окружен динамитом - зашто је Алфред Нобел, чију награду многи сањају, био спој неспојивог

Алфред Нобел био је четврти син Имануела и Каролине Нобел. Имануел је био проналазач. Пар је имао осморо деце, од којих су само Алфред и три брата доживели зрело доба. Алфред је као дете био болешљив, али је уживао у блиским односима са мајком и од раног детињства показивао живу интелектуалну радозналост.

Занимао га је експлозив, а основе инжењеринга научио је од свог оца. Имануел је у међувремену пропао у разним пословима све док се 1837. није преселио у Санкт Петербург у Русији, где је напредовао као произвођач експлозива за руднике, алата и машина.

Породица Нобел напустила је Стокхолм 1842. године како би се придружила оцу у Санкт Петербургу и Алфред је тамо могао да похађа приватне часове код професора, и стекао је квалитетно образовање.

Са 16 година већ је течно говорио енглески, немачки, француски и руски језик, а био је и врсни хемичар.

Алфред 1850. напушта Русију и у Паризу студира хемију а потом одлази у САД радећи под надзором Џона Ериксона, градитеља бродова.

По повратку у Русију, радио је у очевој фабрици која је производила ратну опрему.

Након завршетка Кримског рата 1856. године, компанија је имала потешкоћа при преласку на мирнодопску производњу машина за парне бродове, па је банкротирала 1859. године.

Зато се Алфред са родитељима враћа у Шведску где почиње да експериментише са експлозивом у малој лабораторији на очевом имању. У то време једини поуздан експлозив за употребу у рудницима био је црни прах, облик барута.

Нобел је 1862. године изградио малу фабрику за производњу нитроглицерина, а у исто време је предузео истраживање у нади да ће пронаћи сигуран начин за контролу детонације експлозива.

Случајне експлозије 

Године 1863, конструисао је детонатор који је означио почетак Нобелове репутације проналазача, као и скупљање богатства које је ће стећи као произвођач експлозива. Нобел је 1865. године конструисао унапређени који је имао металну капицу и тај проналазак га убацује у свет савремене производње и примене експлозива. 

Сам нитроглицерин, међутим, био је компликован за транспорт и изузетно опасан за руковање. Нобелова фабрика нитроглицерина експлодирала је 1864. године, када је страдао његов млађи брат Емил и неколико других људи.

Ипак, Алфред наставља са радом и гради још неколико фабрика за производњу нитроглицерина, које су биле онолико безбедне колико је тада време допуштало, али су се повремено и даље дешавале случајне експлозије.

Нобелов други важан проналазак био је динамит 1867. Нобел је назвао нови производ динамитом (од грчког динамис, „моћ") и за њега је добио право патентирања у Великој Британији (1867) и Сједињеним Државама (1868). Динамит је Нобелу донео славу широм света и убрзо је употребљен за минирање тунела, пробијање канала и изградњу железница и путева.

Осамдесетих и деведесетих година 19, века, Алфред је изградио ланац фабрика по Европи за производњу динамита, као и мрежу продаје.

Такође је наставио да експериментише у потрази за бољим производом, па је 1875. „лансирао" моћнији облик динамита, који је патентирао следеће године.

Нобел је 1887. године представио балистист, један од првих нитроглицеринских бездимних прах-експлозива.

Иако је Алфред редовно патентирао своје изуме, стално је био на суду због тога што су многи конкуренти у оно време користили његове изуме и идеје у својој производњи.

Нобелова браћа Лудвиг и Роберт у међувремену су развили посао на новооткривеним нафтним пољима у близини Бакуа, и сами су постали изузетно богати.

Осим експлозива, Нобел је направио многе друге изуме, попут вештачке свиле и коже, а укупно је регистровао више од 350 патената у различитим државама.

Иако су му пословни интереси налагали скоро стална путовања, остао је усамљеник склон стањима депресије. Водио је миран и једноставан живот и био је човек аскетских навика.

Никада се није женио, врло га је интересовала књижевност, а писао је и драме, романе и песме, од којих су готово све остале необјављене.

Међу својим савременицима имао је репутацију либерала или чак социјалисте, али заправо није веровао демократији, противио се бирачком праву за жене и задржао став бенигног патернализма према својим бројним запосленима.

Иако је Нобел у суштини био пацифиста и надао се да ће разорне моћи његових проналазака помоћи да се оконча рат, његов поглед на човечанство био је песимистичан, пише Енциклопедија Британика.

Фигура парадокса 

До 1895. године Нобел је развио болест - ангину пекторис, а умро је од церебралног крварења у својој вили у Сан Рему, 1896. године.

После његове смрти остало је пословно царство које се састојало од више од 90 фабрика за производњу експлозива и муниције.

Отварање тестамента, који је саставио у Паризу 27. новембра 1895. године и депоновао у банци у Стокхолму, представљало је велико изненађење за његову породицу, пријатеље и ширу јавност. Увек је био великодушан, а највећи део свог богатства оставио је у циљу да се установи оно што је постало најцењеније међународно признање, Нобелова награда.

Сигурно је да награде које је установио одражавају његово животно интересовање за области физике, хемије, физиологије и књижевности. Постоје и бројни докази да га је пријатељство са истакнутом аустријском пацифисткињом Бертом фон Шутнер инспирисало да установи награду за мир, наводи Енциклопедија Британика.

Сам Нобел, међутим, остаје фигура парадокса и контрадикција. Био је бриљантан човек, који је волео осамљеност, делимично песимиста и делимично идеалиста, изумитељ моћних експлозива који се користе на жалост и у савременим сукобима, али и неко ко је установио најпрестижније светске награде за интелектуалне доприносе човечанству.