Нобелова награда из физике за откривање скривених законитости у климатским променама

Овогодишњу Нобелову награду за физику добили су, једним делом, Сјукуро Манабе (Универзитет Принстон, САД) и Клаус Хаселман (Институт за метеорологију „Макс Планк", Хамбург, Немачка) за физичко моделирање климе, квантитативан опис њених промена и поуздано предвиђање глобалног загревања. Друга половина овогодишње награде додељена је Ђорђу Паризију (Универзитет Сапијенца у Риму), чији најзначајнији доприноси леже у разумевању односа између неуређености и флуктуација у разнородним физичким системима.

„Комплексни системи се састоје од великог броја разноврсних елемената који међусобно интерагују на различите начине. Иако се одликују хаотичним понашањем, случајним процесима и неуређеношћу, проучавање оваквих система из угла статистичке физике открива нове, неочекиване законитости, које нам омогућавају да разумемо њихово понашање и да их опишемо на квантитативан начин на макроскопским скалама", рекао је др Антун Балаж, руководилац Центра за изучавање комплексних система Института за физику у Београду.

Према речима нашег саговорника, Манабе је током шездесетих година прошлог века развио први климатски модел и први започео проучавање везе између радијационог баланса (односа електромагнетног зрачења које Земља апсорбује и емитује) и вертикалног транспорта ваздуха у атмосфери. Поред тога, он је показао како повећан ниво угљен-диоксида у атмосфери води до повећања температуре на површини Земље. Хаселман је током 1970-их направио наредни корак у разумевању комплексних система и повезао моделе временске прогнозе и климатске моделе.

„На тај начин је разјаснио како се за климу може направити поуздано предвиђање, иако је временска прогноза описана изузетно хаотичним моделима. Његов велики допринос лежи и у томе што је помогао да се одвојено квантификују доприноси људске активности и природних феномена климатским променама. Тако је као кључни проблем за глобално загревање идентификована управо људска активност."

Широко је поље примене теорије комплексних система

Проучавање климатских промена је само једна од примена теорије комплексних система, додуше, са глобалним последицама - толико да то можемо назвати питањем живота и смрти за будуће генерације, а и за знатан број људи већ данас. Међутим, окружени смо многобројним комплексним системима и могућа примена тих модела је веома широка - од система у биологији, неуронауци, па до техносоцијалних и социјалних мрежа.

„Различити комплексни системи нас окружују и бројни аспекти наших свакодневних живота су у вези са њима. Друга половина овогодишње Нобелове награде за физику додељена је Ђорђу Паризију, чији најзначајнији доприноси леже у разумевању односа између неуређености и флуктуација у разнородним физичким системима. На пример, ово се односи на фундаменталне моделе магнетизма, спинска стакла у којима се појава магнетних домена, феромагнетизма и антиферомагнетизма описује помоћу теорије комплексних система, али исти приступ може да се искористи и код бројних других система", објашњава наш саговорник.

Значај ових открића је немерљив, јер су нам већ пре више деценија дала јасан опис проблема и онога што нас чека.

„Захваљујући томе, и вредном раду хиљада научника који су од тада прикупљали податке на глобалном нивоу и развили много детаљније моделе и одговарајуће нумеричке симулације, данас имамо поуздан и прецизан опис климатских промена, као и последица наших активности. Сада можемо да израчунамо како ће се клима мењати, можемо чак и да проучавамо различите сценарије у зависности од мера које бисмо могли да преузмемо, парцијално или глобално. Наука нам је дала поуздане методе и средства да разумемо свет око нас, једино је питање шта смо спремни да предузмемо и како да што више држава покрене процесе за спречавање глобалног загревања", додаје др Балаж.