Слање људске посаде у свемир је доказ способности кинеског космичког програма

Кинески свемирски прогам је претходних година навео читав свет да почне да користи израз тајконаут према кинеској речи за свемир. Тројац који је летелицом „Шенџоу 12“ стигао на први од модула будуће кинеске свемирске станице, живеће стотинак дана у простору облика цилиндра дугог 16,6 и широког 4,2 метра.

„Овај догађај има огроман симболични значај за кинески космички програм и за његову перцепцију у остатку света. Ово не значи да Кина преузима водећу позицију у освајању свемира јер је позиција Сједињених Држава и њених савезника и даље неприкосновена у такозваној космичкој трци, а с друге стране и Руске федерације“, напомиње Слободан Бубњевић, новинар који се бави науком и аутор портала Наука кроз приче.

Међутим, ово показује да Кина не само да може да лансира модул будуће свемирске станице, већ и да га настани. То говори да је њен космички програм у овом тренутку „одрастао“, истиче гост Јутарњег програма.

У последњих шест месеци Кина је извела још два велика подухвата у свемиру. Спустила је ровер на Марс који је послао своје сопствене фотографије и то без пропагандне помпе која је пратила амерички програм. С друге стране, урадили су низглед једноставну, али веома захтевну операцију, слања модула на површину Месеца који је донео узорке.

„Као и свака мисија са људском посадом, ово је додатни показатељ способности и флексибилности кинеског космичког програма и представља једну врсту заокрета за будућност истраживања свемира“, напомиње Бубњевић.

Модул на који су одлетели кинески астронаути биће централни део будуће свемирске станице и из досадашњег искуства знамо да и када је грађена Међународна свемирска станица, такође је грађена модуларно. Различити делови, током низа година, су слати, склапани и повезивани. Очигледно је да и Кинези иду истим путем.

„Видели смо како је Кина у свим етапама свог космичког програма, који држи доста скровито, у односу како западни космички програми изгледају, заправо ишла корак по корак остварујући напредак у оним областима које су на неки начин већ постигнуте. Сада се и њихов космички програм налази на прагу неког новог простора и непознанице“, додаје саговорник Бојане Марковић.

С обзиром на то да је животни век Међународне свемирске станице орочен на још две године, није искључено да ћемо у блиској будућности на 380 километара од површине Земље имати само кинеску космичку станицу.

Централни модул свемирске станице Тјангонг ће бити намењен за живот астронаута, имаће лабораторију и телескоп попут Хабла. На њега ће се повезати још две лабораторије, што упућује на закључак да Кинези потенцирају научна истраживања.

Зашто Кина није била део мећународних свемирских мисија

Међународна свемирска станица је заједнички подухват Насе, Роскосмоса и европске, јапанске и канадске свемирске агенције. Кина није била укључена у овај пројекат, а Андреа Рајшић, чланица Насиног тима који истражује Марс, у укључењу у Јутарњи програм, подсећа да је 2011. године одлуком америчког Конгреса, Наси било забрањено да улази у било какве билатералне споразуме са Кином.

Андреа Рајшић каже да када је Наса затражила од Кинеза време слетања њиховог ровера на Марс, нису добили никакве податке и то су могли да прате једино преко објава на Твитеру.

Када се погледају године старости ове кинеске посаде, астронаути имају 56, 54 и 45 година, што очигледно говори да је у питању искусан тим.

„Сматра се да су средње године за астронауте 42 за жене и 44 за мушкарце, што значи да ова посада није много старија од осталих. Јер када погледате, астронаут мора да заврши јако дуг процес образовања, а потом још осам до 10 година припреме за боравак у свемиру, тако да овај податак није изненађујући“, наглашава Андреа Рајшић.

Будућност кинеског свемирског програма

Кина очигледно у духу своје културе и науке која је доста другачија од оне која се у Европи и на западу негује, где је све јако отворено и транспарентно и где се људи надмећу у објављивању радова на ту тему, Кина има другачију традицију, па је понекад то тешко разумети.

„Нажалост, постоји један мањак међународне сарадње, пре свега између Кине и Сједињених Држава који је потпуно политичке природе, и сигурно би било више бенефита за обе стране, јер свемир је довољно велики да би сви могли да учествују и сарађују и да се ту направи један искорак“, сматра Бубњевић.

Присуство људи у свемиру драматично мења способности једног космичког програма, напомиње Бубњевић. Настањивање људи на свемирским станицама се показало централним за сва друга истраживања, јер у свемиру имате специфичне околности и могу се спроводити тестови које је на Земљи немогуће извести.

Међународна свемирска станица је несумњиво доказала и да овакве станице омогућавају да се припреме друге мисије.

„Централна жеља Америчке свемирске агенције је освајање Марса и слетање људске посаде на Марс. Да бисмо дочекали до краја овог века једну мисију са људском посадом на Марсу, пре тога је неопходно изградити једну станицу у свемиру која ће омогућити обиље конкретних детаља у самим пројектима, па и само лансирање ће највероватније бити орбиталног типа, зато што просто не можете подићи довољно велики свемирски борд који би однео људе на Марс. Зато су овакве станице предуслов и преткорак за ону врсту освајања каквих до сада није било“, закључује Слободан Бубњевић.