Зашто су светлеће лигње и водени медведи послати у свемир

Дугоживци (Tardigrada) су мала бића дуга око једног милиметра. Изгледом подсећају на неку дебељушкасту животињу па су тако добиле и име водени медведи. Изузетно су отпорне, могу да преживе екстремно зрачење, високе и ниске температуре, па чак, и боравак у вакууму у свемиру, пише портал Сајенс алерт.

Дугоживци се у неповољним условима „осуше“, односно уђу у стање анабиозе (полуосушени, са веома успореним метаболизмом) у коме могу да преживе и више година, све док ситуација у животној средини не постане повољнија. Због те њихове посебне моћи, истраживачи на Међународној свемирској станици се надају да ће успети да открију специфични ген одговоран за ову невероватну моћ прилагођавања што би им, заузврат, дало неки основни увид о утицају дугог боравка у свемиру на здравље.

Израелска беспилотна свемирска летелица „Берешит“ носила је, између осталог, хиљаде дехидрираних дугоживаца када се срушила на Месец током неуспелог покушаја слетања 11. априла 2019. године.

„Tardigrada могу да преживе потпуно одсуство влаге, смрзавање и температуру већу од тачке кључања воде. Могу да преживе хиљаду пута већу количину зрачења него људи и дане и недеље са мало или нимало кисеоника“, наводи молекуларни биолог Томас Бутби са Универзитета у Вајомингу.

„Већ је доказано да могу да преживе и лет у свемир и да и тамо могу да наставе да се размножавају. Такође знамо да могу да преживе и боравак у вакууму свемира“, додаје Бутби.

Геном Tardigrada и живот у свемиру

Астронаути на Међународној свемирској станици ће у сарадњи са Бутбијем и његовим колегама истраживати који принципи ван молекуларне биологије ових створења утичу на непосредну и дугорочну моћ прилагођавања на живот у Земљиној орбити.

Научници су већ успели да секвенцирају геном тардиграде Hypsibius sampleplaris и успели да развију метод за мерење утицаја различитих фактора спољашње средине на експресију њених гена, што би научницима помогло при разумевању чинилаца страса који утичу на људе у свемиру, како наводе из Насе.

„Свемирски летови су веома изазовно окружење за различите организме, укључујући и људе. Једна од ствари коју желимо да учинимо је да схватимо како тардиграде преживљавају и како се разможавају у тим окружењима и да ли можемо ишта да научимо о триковима које користе како бисмо их прилагодили за заштиту астронаута“, наводи Бутби.

Светлеће лигње у свемиру

Ракетом Спејс екса су на Међународну свемирску станицу достављене и светлеће лигње (Еuprymna scolopes) познате и као хавајске лигње. Ове животињице дуге свега три милиметра у свом телу имају посебан орган који производи светлост на веома занимљив начин.

Наиме, њихов светлосни орган испуњен је светлећим бактеријама које емитују светлост и тиме лигњу штите од предатора. Заузврат, лигња њима осигурава дом и храну.

Научници се надају да ће анализом ове симбиозе лигњи и бактерија успети да сазнају како корисни микроби у свемиру сарађују са животињским ткивом.

„Животиње, укључујући и људе, ослањају се на микробе како би одржали здрав пробавни и имунски систем. За сада не разумемо у потпуности на који начин свемирски летови утичу на ову врсту корисне интеракције“, каже микробиолог Џејми Фостер са Универзитета на Флориди.

Хавајске лигње на свет долазе без бактерија и тек касније их покупе из мора. Астронаути ће зато лигњама додати бактерије чим их одмрзну по доласку на Међународну свемирску станицу. Тако ће моћи да посмартају како лигње успостављају симбиозу са бактеријама.

Научници се надају да ће на тај начин моћи да утврде који се гени код лигњи активирају и деактивирају како би остварили ову симбиозу у свемиру. Тај податак би могао да помогне астронаутима да на дугим свемирским летовима боље одржавају микробиоме у пробавном и имунском систему.