Завршена највећа тродимензионална мапа свемира

Мапа представља више од два милиона галаксија и обухвата 11 милијарди година историје свемира. Након пет година завиривања у најдубље делове свемира, истраживачи су објавили оно што називају „највећом тродимензионалном мапом свемира“ икада.

„Познати су нам догађаји са самог почетка универзума, као и новија историја његовог ширења, али између те две тачке постоји 11 милијарди година које нас и даље муче", напомиње др Кајл Досон , космолог са Универзитета у Јути.

Доктор Досон предводи тим истраживача у организацији за дигитално истраживање неба „Слоун“ (SDSS), која се протеклих пет година баве решавањем проблема ове празнине.
Ови резултати добијени су међунарадном сарадњом више од стотине астрофизичара, који су били укључени у пројекат проширеног спектроскопског истраживања бариона (eBOSS).

Мапа открива да структуру универзума дефинишу филаменти и тамна материја, и то од момента кад је био стар само 300.000 година. Такође показује шаблоне у распореду галаксија који истраживачима помажу да реконструишу параметре универзума са великом прецизношћу.

Ипак, можда најважније постигнуће ове мапе је то што нуди одговор на питање које деценијама мучи астрономе – неслагања у Хабловој константи. Наиме, Хаблова константа заснована је на претпоставци да се васиона шири, што се огледа у чињеници да се галаксије које су даље од Земље од ње брже и удаљавају, него од ближих галаксија. Међутим, проблем настаје јер не постоји консензус око тога колико се ово ширење брзо дешава. Ово истраживање потврђује да се различити делови унверзума шире различитим брзинама, и то наизглед дуж исте осе равни.

Свака појединачна универзитетска група учесник пројекта eBOSS проучавала је другу област васионе, састављајући делове мапе мерећи таласну дужину коју емитују различите галаксије.

„Да бисмо на мапи представили део васионе стар шест милијарди година, користимо велике, црвене галаксије. За удаљеније, старије делове, користе се млађе, плаве галаксије. Најзад, како бисмо описали васиону 11 милијарди година уназад користимо квазаре, галаксије чији је извор светлости материја која упада у супермасивну црну рупу у њиховом центру. Сваки од ових узорака захтевао је пажљиву анализу да би се из њих уклонили шумови и да би се открили обрасци у универзуму“, напомињу истраживачи са овог пројекта.