Опера на Булевару Жарка Савића

У делу „Српско позориште у Војводини" др Миховил Томандл за Жарка Савића каже: „Рођен је у Земуну 20. августа 1861. Пошто је свршио неколико разреда реалке, наставио је школовање у кадетској школи у Загребу, одакле је отишао у Босну за време аустријске окупације. По изласку из војске отишао је у Беч и постао глумац, али ту није напредовао." Затим је отишао у Опаву, у Чешкој, и запослио се у тамошњем позоришту. Морао је да замени свог друга у улози Дон Дијега у Мајерберовој „Африканки" те је, савладавши брзо партију, одиграо своју улогу на опште задовољство. Вратио се у Беч, где су му пријатељи и мецене омогућили да код чувеног професора Роса заврши школовање за годину дана. Ређају се ангажмани у берлинском Карловом позоришту, Либеку, дрезденском Дворском и фрајбуршком Градском позоришту. Годину 1900. је провео у Штутгарту, а следећу у Риги, коју је напустио због климе, да би у Диселдорфу већ након првог наступа закључио ангажман на неколико година. Поменуту оперу је основао у београдском хотелу „Булевар", 1910. године. После њеног затварања постављен је за управника новосадског Српског народног позоришта.

Савићу често није могло да се уђе у траг, будући да је (врло успешно) певао и глумио под псеудонимом. Први светски рат је са породицом провео у Вршцу и Земуну, а затим у Хамбургу, где се опробао и као педагог, да би се (преко Хамбурга и Женеве) 1920. године отиснуо преко Атлантика. Наставио је са подучавањем студената соло певања најпре у Њујорку, а потом и у Чикагу, где умире 1930. године.

Осим као о ванредном глумцу, сви изузетни критичари и оперски композитори тога доба, а међу њима и Енгелберг, Хумпердинк и Флотов, најлепше су се изражавали и о његовом гласу. А извештававши са отворене пробе која се одржала у стану проф. музике Свободе из Београда, земунско „Време" је 1. јуна 1894. посветило чланак „Србину певачу":

„[...] Сва господа која беху присутна изјавила су пуно признање г. Савићу, уз захвалност на пруженим пријатним тренуцима уживања. Одлична школа, пун, једар глас који вас подједнако заноси и кад се спусти до дубоког `цис`, и кад се подигне до високог баритонског `еф`, чисто изговарање текста, прекрасна модулација, певање са осећањем - то су преимућства Србина-уметника г. Савића, и ми сматрамо за пријатну дужност да препоручимо суграђанима да оду у краљевско српско позориште, а коме то не би било могућно, тај нека не пропусти да дође, први дан Духова, на концерт који ће се давати овде у Земуну, у хотелу „Централˮ. Певање је дар Божји, а г. Савић је Богом обдарен певач-уметник."

Овакви панегирици му очигледно нису посвећивани петнаестак година касније, када је био на корак до остварења вишедеценијске жеље - београдске опере. Како код „надлежних" (тј. управо постављеног управника Народног позоришта Милана Грола), па и самих музичара, није наишао на разумевање, сам је ступио у преговоре с Нушићем, те је у „Београдским новинама" крајем септембра 1909. године објављено:

„Бивши редитељ ʼКомичне опереʼ у Берлину, и докојашњи управник Осијечког позоришта, г. Ж. Савић склопио је петогодишњи уговор са управом Трговачког удружења, те је постао заступник хотела ʼБулеварʼ, који ће се преправити у модерно позориште." Даље се каже да је „ступио у преговоре са бољим снагама и приступио састављању свога оркестра, као и диригента", затим да ће се „уз оперу гајити и оперета у бољем жанру", као и то да ће се „посветити особита пажња српским оригиналима. У старом здању учиниће се знатне поправке, између осталог, подигнуће се и угодне ложе и галерије, бифе и гардероба." На крају стоји да је расписан конкурс и за чланове хора.

Иако је са благонаклоношћу објављен репертоар Опере (од „Продане невесте" 21. новембра, преко „Барона Тренка", Коњовићеве „Женидбе Милоша Обилића", Зајчевог „Зрињскогˮ, Биничковог „На уранку", до „Кавалерије рустикане" и „Пајаца"), већ сутрадан по премијери „Невесте" отпочиње рафални напад у „Малом журналу", слободно се може рећи тадашњем београдском таблоиду.