Тајанствени Божин Симић

Подаци из живота Божина Симића (1881–1966) буде машту. Као да не говоримо о човеку који је живео на овим просторима већ о јунаку „обавештајног“ романа од кога је остао само сиже. Наравно, у животопису таквих личности постоје одређене празнине или „белине“, које су биле идеална прилика да се нешто дода или одузме у приказу Симићевог лика.

О Божину Симићу може се доста прочитати у публицистици и на интернету и логично је да се постави питање веродостојности ‒ шта су чињенице, а шта је плод претпоставки или маште оних који су истраживали живот те јединствене личности у српској историји.

Постоје званични документи који се чувају у Архиву Југославије. У једном документу је аутобиографска белешка, у другом је Симићева биографија са карактеристикама коју је писао анонимни аутор. У та два документа постоје сличности и разлике, због тога ћемо најзанимљивије делове објавити у неколико наставака.
Осим та два документа, сачувани су и укази о постављењу, опозивима и пензионисању човека који је више литерарни лик него стварна личност. Његов „дипломатски досије" настао је у ФНРЈ и намеће се претпоставка да се у аутобиографској белешци трудио да буде црвено нијансирана. Међутим, шта кажу чињенице које се могу проверити?

Дипломатски досије

Рођен 20. 11. 1881. г. Велики Шиљеговац, срез Расински, округ Крушевачки. Ожењен, супруга Норманд, рођена 1899, домаћица. Син, Драган, рођен 1929, матурант.
Божин Симић је завршио шест разреда гимназије и виши и нижи курс Војне академије. Говори руски и француски језик, чита енглески.

До 1916. г. био активни официр. Од 1917. до 1935. г. био у емиграцији. После 27. марта 1941. послат у СССР на потпис пакта. Крајем 1941. постављен за посланика. Крајем 1941, до 1943. био посланик у Француској. У бившој југословенској војсци био активни потпуковник. Није учествовао у НОП-у. У емиграцији провео од 1917. до 1935. године. Боравио у Русији, Француској и Аустрији. Највише у Француској.

Ове сувопарне чињенице из живота пре Другог светског рата Симић је проширио:

„Из Војне академије изашао сам, као инжењеријски потпоручник, 1900 г. По свршеном вишем курсу Вој. академије /1903/ по сопственој жељи преведен у пешадију.
Године 1902. ступио у заверу. Маја 1903. позван из Ниша за активно учешће у дворском преврату /29 мај/. Са собом у Београд донео пун куфер динамита за насилно отварање дворске капије и врата на старом двору у коме су становали краљ и краљица. Те ноћи био међу првима који су продрли у двор.
Као официр све време служио у унутрашњости земље. Године 1911. постављен за командира Ристовачког пограничног рејона /Врање/ за граничну поверљиву службу. Као гранични официр, више пута нелегално пропутовао Македонију, Косово и Санџак ради организовања тамошњег живља за ослободилачку борбу."

Улога у балканским ратовима

Божин Симић, завереник, припадник организације „Уједињење или смрт", члан слободнозидарске ложе „Уједињење", у дипломатској „аутобиографији" објаснио је своје учешће у акцијама пред почетак балканских ратова:

„Пред сам рат, по жељи и молби Радомира Путника и Степана Степановића, ондашњег министра Војске и начелника Генералштаба, ишао сам у Скопску Црну Гору ради рекогносцирања терена и комуникација. Мобилизација наше војске затекла ме у околини Качаника. У српско-турском и српско-бугарском рату учествовао као командант самосталног одреда и командант батаљона. Једно време био са Црногорском дивизијом. По свршетку балканских ратова, на инсистирање Војводе Путника, као добар познавалац прилика у Македонији и Старој Србији, против своје воље постављен сам био за команданта Жандармерије у ʼНово Ослобођеним Крајевимаʼ."

Неустрашиви герилац на удару политичара

По природи бунтовник, немирног духа, није желео да буде „жандарм" који чува поредак. Због свог карактера дошао је у сукоб са Пашићем и регентом Александром јер није желео да буде њихов „политички комесар". По његовом сведочењу, из чисто политичких разлога био је оптужен у Солунском процесу (1917), мада се у време „покушаја атентата" на регента Александра налазио у Одеси:

„На основу аутентичних података, да за време Солунског процеса нисам био у Русији, ја бих, у друштву Аписа, Вуловића и Малобабића, такође био стрељан. Што се то није десило, имам једино да захвалим немачком адмиралу Тирпицу, који је наредио подводну војну 'ā outrance' и њоме прекинуо сваку везу између Русије и Енглеске и Француске баш тих дана кад сам по својој жељи требао да кренем из Русије за Солун. Моја оптужба за атентат, мада сам био више од хиљаду километара далеко од ʼместаʼ атентата, најбољи је доказ да је тобожњи атентат против Александра најтипичнији полицијски трик."

Симпатије за бољшевике

На Солунском процесу био је осуђен у одсуству на 20 година робије. Остао је у Русији и борио се на страни царске армије. Нуђен му је чин генерала, али га је учтивно одбио. После Октобарске револуције Симић је схватио да царска војска губи рат. Предлагао је нешто што је звучало невероватно, као филмски обрт:

„Брусилову, Корнилову и Духонину сам отворено саветовао: да распусте стару армију и организују Револуционарну армију, јер ће стара армија бити легло контрареволуционара. Саветовао сам им да команду трупама Московског и Петроградског /садашњи Лењинград/ гарнизона предају официрима који би се регрутовали из редова Совјета рабочих и солдатских депутата /Сове́т рабо́чих и солда́тских депута́тов/, а да они и други слободоумнији генерали понуде лојалну сарадњу Лењину, као вођи Револуције. Сем књаза Туманова, помоћника министра војног, који је са честим искреним одобравањем слушао моје излагање, сви су остали, рачунајући ту и Брусилова, заузели непријатељски став према мени и посматрали ме као странца коме је безразлично: шта ће бити са Русијом. Брзо сам осетио да ће мој положај постати неиздржив међу старим официрима Царске Русије који су се великом већином противили Револуцији. Зато, чим ми се указала прилика, напустио сам редове старе армије и кренуо на пут за Југославију, да у њој поведем активну борбу. У Бергену Енглези су ме задржали од пута и држали под присмотром месец дана."

Ко је Симићу помогао да га Енглези „ослободе"? Шта му се догађало после Првог светског рата? О томе у следећем наставку или у књизи „Масони и сарајевски атентат".

Како то да је завереник из 1903. године, вођа комита пре балканских ратова, припадник организације „Уједињење или смрт" (Црне руке), неустрашиви герилац ‒ постао симпатизер бољшевика? Он није једини, то је био и Мустафа Голубовић, на пример. Зашто су људи који су учествовали у доласку на престо династије Карађорђевић постали њени противници? Има низ питања на која се, изгледа, само делимично може одговорити, јер су многи драгоцени сведоци живели дуго после Другог светског рата, али, по свој прилици, нико није имао потребу да забележи њихова сведочења. Као да се прошлост не понавља у одређеним околностима.

 

број коментара 3 Пошаљи коментар
(недеља, 02. апр 2017, 10:02) - anonymous [нерегистровани]

Занимљив текст

Штета што Божин Симић није написао књигу о свом животу.

(недеља, 02. апр 2017, 00:19) - Милош [нерегистровани]

Подаци о Симићу

О Божину Симићу истраживао је господин Есад Попара, учитељ из Великог Шиљеговца. Вероватно би свака информација из његовог свеобухватног рада могла да да велики допринос о овој личности.

(субота, 01. апр 2017, 22:20) - ,,'' [нерегистровани]

Одличан чланак

Хвала.