Угљени хидрати, погонско гориво у развоју човечанства

Откривање тога шта су заиста човекови преци јели није нимало лак задатак. Како нема кувара из епохе плеистоцена да објасне научници проучавају све од хемијских трагова у фосилизованим костима до огреботина на праисторијским алаткама за копање.

Одавно се зна да је исхрана наших предака претрпела дубоке промене када је уведено месо. Али, у часопису The Quarterly Review of Biology истраживачи наводе да је још један састојак јеловника био подједнако важан - угљени хидрати. Штавише, они тврде да је управо увођење куваног скроба у исхрану представљало погонско гориво за еволуцију нашег превеликог мозга.

Ово није добра вест за поборнике „палео дијете“ коју је осмислио професор Лорен Кордејн и која се заснива на истраживању о могућој исхрани наших предака из периода палеолита, и где су многе намирнице искључене из употребе, међу њима шећер, соли, житарице и кромпир.

Најстарији трагови ове промене су камена оруђа стара 3.3 милиона година и кости сисара старе 3.4 милиона година, са уочљивим посекотинама које указују на то да су наши преци кидали месо и срж са мртвих животиња. Затим су у неком тренутку почели су да кувају месо, међутим, када су открили ватру питање је о коме се и даље снажно дебатује. Људи су дефинитивно палили ватре пре 300.000 година, али неки истраживачи тврде да су нашли логорске ватре које датирају пре 1.8 милиона година.

Кувано месо је обезбедило повећане уноса протеина, масти и енергију, што је хомининима помогло раст и развој. Међутим, Марк Г. Томас, еволуциони генетичар са Универзитетског колеџа у Лондону, и његове колеге тврде да су постојале још неке намернице које су биле важне за здравље раних хоминина, то су коренасте биљке или гомољке (шаргарепа или репа) и друге биљке богате скробом.

Наша тела претварају скроб у глукозу, телесно гориво. Процес почиње оног тренутка када почнемо да жваћемо. Пљувачка садржи ензим амилазу, који катализује разлагање скроба у шећере. Амилаза не делује тако добро код сировог скроба, али је далеко ефикаснија код куване хране.

„Кување чини просечан кромпир 20 одсто лакше варљивим. То је заиста много“, рекао је Томас. Други разлог важности угљених хидрата се може наћи у нашој ДНК. Шимпанзе, најближи живи сродници човека, имају две копије гена амилазе у својој ДНК. Док, људи имају много више, неки чак 18. Што је више копија гена амилазе, то је више ензима, и тако човек може да унесе у организам много хранљивих материја из скроба, додаје доктор Томас.

Када су научници први пут открили вишак гена претпоставили су да се ова побољшана продукција амилазе појавила са почетком пољопривреде. Какос, жито и друге скробне културе постале основа исхране. Мутације којима су рани људи развијали ове гене омогућила им је да преживе, једноставно, природна селекција је фаворизовала људе са више амилазе.

Међутим, недавне студије ДНК код ловаца из Европе пре појаве пољипривреде откривају да су људи имали више копија гена амилазе далеко пре него што су почели да се баве пољопривредом. Доктор Томас и његове колеге сугеришу да је проналазак ватре, а не пољоприведа, довела до потребе за развијањем овог ензима. Када су први људи почели да кувају скробну храну, било им је потребно више амилазе да омогуће драгоцено снабдевање глукозом.

Глукоза, тврде Томас и његове колега, обезбедила је гориво за веће мозгове. Данас, човеков превелики мозак користи око четвртину калорија које сагорева.

Са друге стране неки експерти тврде да су Томас и његове колеге изнеле много изазовних доказа о важности угљених хидрата у еволуцији човека. Али нису били спремни да у потпуности прихвате сценарио које су научници навели у новом раду.

„Можда су у праву, али то није дефинитивно“, рекао је Грег Вреј, еволуциони биолог са Дјук Универзитета. Сам временски оквир није довољно добро решен. "Још увек има знатних нејасноћа о томе када је измишљена ватра и када су се појавиле копије амилазе“, приметио је Вреј.

Чак ни Томас није спреман да дели дијететске савете засноване на овој теорији. „Мислим да еволуциона биологија може да пуно тога каже о храни и здрављу. Исхрана је толико невероватно сложена, ми смо само загребали по површини“, истиче Томас.