Зашто батине нису из раја изашле – дугорочне последице телесног кажњавања деце

Према подацима Уницефа, забрињавајући број породица у Србији и данас користи телесне казне као васпитну меру. Иако се свест о правима детета мења, застарела изрека да је батина изашла из раја и даље опстаје у нашем друштву.

Доктор Роберт Грујичић, специјалиста дечије и адолесцентне психијатрије, сматра да је време да се такви наративи заувек одбаце. Он поставља питање како људи уопште замишљају рај, с обзиром на то да физичко кажњавање код најмлађих изазива искључиво страх, повлачење и осећај кривице. Насилним методама, како истиче стручњак, никако није место у савременом приступу одрастању.

Употреба силе најчешће представља трансгенерацијски образац, где се несвесно понављају праксе које су одрасли и сами искусили у младости. Ако је физичко кажњавање било нормализовано у њиховом детињству, велика је вероватноћа да ће посегнути за истим методама у тренуцима кризе. Стручњаци наглашавају да родитељи ретко примењују насиље из чисте намере да повреде дете. То се углавном дешава када су потпуно исцрпљени, уплашени за безбедност или када остану без других васпитних алтернатива.

Како би се спречиле овакве ситуације, кључна је превенција и едукација о ненасилним приступима. Први корак је увек саморегулација одраслих, јер је нереално очекивати од детета да контролише своје понашање уколико родитељ то не може.

Грујичић саветује да се у изазовним тренуцима остане смирен и сталожен, уз постављање јасних граница без попуштања. Као помоћ, препоручује се Уницефов приручник Буди рука која воли, реч која соколи, који нуди конкретне алате за превазилажење конфликата без употребе силе.

Губитак поверења и скривени ожиљци

Највећа штета физичког кажњавања лежи у нарушавању базичног поверења између детета и родитеља, који би увек требало да представља сигурну базу и утеху.

Када особа која пружа заштиту уједно наноси бол, у дечијој психи ствара се огромна збуњеност и дубока несигурност.

Ове ране често остају невидљиве, али се у зрелом добу могу манифестовати кроз интернализоване или екстернализоване проблеме у функционисању. То укључује склоност ка самоповређивању, изражену импулсивност, пад успеха у школи, као и агресивност усмерену према околини.

Још једна опасна заблуда је уверење да батине уче децу исправном понашању и неопходној дисциплини. Уместо тога, насиље само скамени дете у тренутку и научи га како да убудуће успешније прикрива грешке из страха од казне.

Како би помогао одраслима да боље протумаче потребе најмлађих, доктор Грујичић је написао књигу Детињство изнутра, која делује као својеврсни преводилац дечијих емоција.

Уместо пуког инсистирања на академском успеху, друштву би приоритет морала да буде емоционална зрелост и стварање стабилног породичног окружења из којег деца могу безбедно да истражују свет.