Једна година дуже у школи, пола века касније – знатно мањи ризик од деменције

Колико образовање утиче на здравље мозга у познијим годинама? И да ли додатна година проведена у школској клупи може да смањи ризик од развоја деменције деценијама касније?

Ново истраживање објављено у научном часопису PNAS пружа досад један од најзначајнијих доказа да би одговор на ова питања могао бити потврдан.

Научници су, користећи специфичну законску реформу спроведену у Великој Британији током седамдесетих година прошлог века, испитивали дугорочне здравствене последице обавезног продужетка школовања.

Резултати указују на то да је само једна додатна година образовања повезана са мањом учесталошћу Алцхајмерове болести и сродних облика деменције.

Законска промена која је омогућила јединствено истраживање

Истраживачки тим, предвођен здравственом економисткињом Силвијом Барчелос са Универзитета Висконсин–Медисон, искористио је реформу из 1972. године, познату као Закон о подизању старосне границе за завршетак обавезног школовања (ROSLA).

Овом реформом минимална старосна граница до које су ученици морали да остану у школи у Енглеској, Шкотској и Велсу померена је са 15 на 16 година.

Међутим, промена се односила само на ученике рођене после 1. септембра 1957. године. Они рођени непосредно пре тог датума могли су да заврше школовање са 15 година, док су њихови нешто млађи вршњаци морали да проведу још једну годину у образовном систему.

Управо је ова јасна временска граница омогућила научницима да спроведу такозвани природни експеримент.

Уместо да се ослоне искључиво на поређење људи са различитим нивоима образовања, истраживачи су упоредили здравствено стање две генерације које су рођене у готово истом периоду, али су биле изложене различитим законским условима школовања.

„Ово окружење пружило је јединствену прилику за проучавање узрочних ефеката образовања на учесталост Алцхајмерове болести и сродних деменција“, наводе истраживачи у научном раду.

Зашто је овај приступ важан? Досадашња истраживања углавном су показивала да људи са вишим нивоом образовања ређе оболевају од деменције. Ипак, било је тешко утврдити да ли је управо образовање заслужно за ту разлику.

Наиме, на здравље у старијем животном добу утичу и бројни други фактори, попут генетике, породичних околности током детињства и социоекономског положаја.

„Одавно знамо да је код људи са вишим нивоом образовања мања вероватноћа развоја деменције, али је било тешко утврдити да ли је само образовање одговорно за то“, објашњава Силвија Барчелос.

Захваљујући законској промени, истраживачи су могли да испитају да ли је разлика у дужини школовања имала директне последице по здравље.

Према њиховој претпоставци, уколико образовање заиста смањује ризик од деменције, требало би да постоји уочљива разлика између особа рођених непосредно пре и после датума ступања реформе на снагу.

Резултати указују на мању учесталост деменције

За анализу су коришћени подаци из великог британског истраживачког пројекта UK Biobank.

Истраживачи су установили нагли пад кумулативне учесталости Алцхајмерове болести и сродних деменција код особа рођених после 1. септембра 1957. године.

„Наши налази указују на то да образовање има негативан узрочни ефекат на учесталост Алцхајмерове болести и сродних деменција“, наводе аутори студије.

Према њиховим прорачунима, додатна година школовања била је повезана са смањењем кумулативне учесталости ових обољења за приближно 0,88 процентних поена.

Ипак, научници упозоравају да ову бројку треба тумачити са опрезом. Учесталост деменције у испитиваној групи била је мања од један одсто, због чега је добијена процена смањења била неуобичајено велика.

Истраживачи истичу да реткост посматраног исхода отежава добијање прецизних статистичких процена, чак и када је узорак велики.

„Можемо поуздано да проценимо смер узрочног ефекта образовања, али не и његову прецизну величину“, наводе аутори. Другим речима, резултати подржавају закључак да додатна година образовања може да смањи ризик од деменције, али се на основу овог истраживања не може са сигурношћу утврдити колики је тачно тај ефекат.

Посебно значајни резултати код особа са генетским ризиком

Истраживачи су испитали и генетске податке учесника како би утврдили да ли додатна година школовања има различит ефекат код особа са различитим наследним предиспозицијама.

Посебну пажњу посветили су генетским варијантама повезаним са повећаним ризиком од Алцхајмерове болести, укључујући ген APOE4.

Показало се да су особе са повећаним генетским ризиком, рођене пре увођења реформе, имале знатно већу учесталост деменције. Међутим, код особа рођених после промене, додатна година школовања била је повезана са значајним смањењем учесталости болести управо у групи са високим генетским ризиком.

Коаутор истраживања Леандро Карваљо, здравствени економиста са Универзитета Јужне Калифорније, истиче значај овог налаза.

„За људе који знају да имају повећан генетски ризик од деменције, ово је охрабрујући налаз. Гени помажу у обликовању ризика од болести, али не морају нужно да одреде исход“, каже Карваљо.

Ови резултати сугеришу да наследна предиспозиција не мора сама по себи да одреди будуће здравствено стање и да фактори из животног окружења могу имати важну улогу.

Како додатна година школе може да утиче на здравље?

Истраживачи још немају коначан одговор на питање шта је тачно довело до уочених здравствених користи.

Једно од могућих објашњења јесте да додатна година школовања доноси дугорочне социоекономске предности.

Виши ниво образовања може да омогући стицање бољих квалификација, веће приходе и приступ повољнијим занимањима. Када се такве предности сабирају током неколико деценија, могу да утичу и на здравље у познијем животном добу.

Ипак, истраживање није утврдило који је од ових механизама био пресудан, нити је доказало да је један од њих непосредно одговоран за смањење ризика.

Образовање као могућ фактор превенције

Иако су потребна додатна истраживања, резултати представљају важан допринос разумевању везе између образовања и здравља мозга.

Посебно је значајно то што указују на могућност да животне околности које се могу мењати утичу на то да ли ће се наследна склоност ка одређеној болести заиста испољити.

„Наши резултати указују на то да искуства и околности које се могу мењати током живота могу да утичу на то да ли ће се наследна предиспозиција на крају претворити у болест“, истиче Карваљо. Он додаје да је утврђивање конкретних интервенција које могу да произведу овакве заштитне ефекте важан правац будућих истраживања.

Ипак, аутори упозоравају да резултате треба посматрати у контексту специфичних историјских околности у Великој Британији. Они не представљају доказ да ће свака додатна година школовања код сваког појединца имати исти ефекат.

Један од најважнијих закључака студије јесте да образовање можда није важно само за професионални и друштвени развој, већ и за дугорочно очување здравља мозга.

Истраживање је објављено у научном часопису Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS).