Пораз од жене – неуспех који ниједног мушкарца не оставља равнодушним

Идеја која је довела до истраживања економиста са Универзитет Париз Нантер родила се током једног карате такмичења. Наиме, примећено је да мушкарци, по свему судећи, радије бирају да се боре против других мушкараца, чак и када жене имају исти појас и упоредив ниво вештине.

Зато су истраживачи желели да открију да ли пол противника утиче на начин на који се доживљавају победа и пораз, нарочито код мушкараца.

Поједини примери из спорта пружају делимичне одговоре на то питање. Међутим, они имају једно ограничење: мешовита такмичења и даље су релативно ретка. Због тога је тешко издвојити утицај пола противника на начин на који појединци реагују на победу или пораз. Управо то питање истраживано је у лабораторијском експерименту.

Лабораторија као место такмичења

У експерименту учествовало је 290 испитаника, мушкараца и жена, који су решавали задатке из менталне аритметике и бирали између фиксне новчане накнаде (0,50 евра за сваки тачан одговор) и такмичарског модела, у којем особа која реши највише задатака добија 1,50 евра за сваки тачан одговор.

Такмичарски модел доноси већу зараду, али је и ризичнији, јер новчану награду добија само победник.

Испитаници који су у првом кругу изабрали такмичење потом су морали да одлуче да ли желе поново да се надмећу са истим противником. У супротном, могли су да одустану од такмичења и поново решавају задатке уз фиксну накнаду.

Пре него што су сазнали резултате, питали смо учеснике да ли мисле да су победили.

Као што су већ показала бројна истраживања, мушкарци су се показали знатно самоуверенијим од жена: готово три од четири мушкарца веровала су да су победила, док је међу женама то сматрало нешто више од половине испитаница.

Да ли мушкарци желе реванш после пораза

Мушкарци који су очекивали победу, али су на крају изгубили од жене, склонији су томе да пожеле да се поново такмиче са њом него када изгубе од мушкарца.

Насупрот томе, када су претходно победили жену, показивали су мање интересовања да је поново победе него када им је противник био мушкарац.

Пол противника, дакле, утиче на реакцију појединих мушкараца након победе или пораза.

Пораз од жене, по свему судећи, изазива потребу за „реваншом“, односно за враћањем сопственог статуса. С друге стране, после победе не желе да ризикују ново такмичење и могућност да изгубе.

Ови резултати нарочито су изражени код претерано самоуверених мушкараца – оних који су очекивали победу, али су доживели пораз.

Важно је, дакле, наглашавају истраживачи да није пресудан само пораз, већ и несклад између очекивања и оствареног резултата. Управо та разлика изазива разочарање.

Код мушкараца са највише самопоуздања, пораз од жене праћен је и побољшањем резултата у следећем кругу такмичења, против исте противнице.

Пораз делује као мотивациони фактор, па се чини да поједини мушкарци улажу више напора како би исправили претходни неуспех.

Код жена је пол противника мање важан

Наши резултати потврђују налаз који је већ добро познат у економским истраживањима: жене су у просеку мање склоне такмичењу, односно ређе бирају такмичарски модел.

Ипак, важно је нагласити да су жене, када се једном одлуче да учествују у такмичењу, подједнако такмичарски настројене као и мушкарци.

Поред тога, њихове одлуке у мањој мери зависе од пола противника него што је то случај код мушкараца.

Како објаснити овакве реакције

Резултати ипак не омогућавају да се са сигурношћу утврде психолошки механизми који стоје иза оваквог понашања. Ипак, они су у складу са бројним истраживањима из области економије и психологије.

Стереотипи могу навести поједине мушкарце да потцене способности и резултате женске противнице.

Они унапред очекују победу, па управо неочекивани исход изазива разочарање.

Зашто онда желе поново да се такмиче

Бројна истраживања бавила су се утицајем очекивања на понашање појединаца.

Неуспех мушкараца чешће се приписује недовољном труду, односно привременом узроку, док се неуспех жена чешће објашњава недостатком способности, што се сматра унутрашњим и трајним узроком.

Иако учеснике експеримента током такмичења нису посматрале треће особе, могуће је да су они усвојили оваква уверења и да их управо она подстичу да поново покушају и уложе више труда.

То је управо оно што је уочено када су се мушкарци такмичили против жена, али у знатно мањој мери када им је противник био други мушкарац.

Зашто постоји та разлика

Део одговора вероватно се крије у ономе што социјална психологија назива „крхком мушкошћу“.

Док се припадност женском полу често доживљава као нешто што се стиче пубертетом и остаје трајно, статус „правог мушкарца“ посматра се као нешто што се тешко стиче, кроз поновљено доказивање поступцима, а што се истовремено лако може изгубити.

Иако такво схватање нема упориште у објективној биолошкој стварности, оно има добро документоване последице. Такву перцепцију могло би додатно да ојача и све веће присуство маскулинистичких ставова и дискурса.

Мушкарци чија се мушкост доводи у питање склонији су компензационом понашању, укључујући демонстрацију снаге, како би поново потврдили свој мушки идентитет.

Резултати не значе да сви мушкарци на исти начин реагују на пораз од жене, нити да је таква реакција неизбежна. Они, међутим, указују на то да пол противника може да промени симболичко значење победе или пораза.

Подаци истраживања ипак подстичу на размишљање о улози самопоуздања и стереотипа у начину на који процењујемо резултате других људи, као и о тежини коју пораз може имати у изградњи личног идентитета, нарочито мушког.

Осим тога, ови налази отварају нове могућности за разумевање односа и образаца понашања у такмичарским окружењима.