Шта је потребно за добар гулаш на такмичењу – тајни састојак, добра екипа и понека здравица

Готово свака кућа тврди да је ракија коју су направили они сами, њихови родитељи, дедови или кумови најбоља.

Слично је и са ловачким гулашом. Такмичења у њиховом спремању одржавају се широм Србије готово сваког месеца, а котлићи се крчкају и на гасу и на отвореној ватри.

Свака екипа има свој рецепт, тајни састојак или ритуал ког се строго држи. Ипак, свима је заједничко уверење да баш њихов гулаш заслужује награду. Када је освоје, знају да су били у праву, а када изостане, увек се нађе неко ко ће имати шта да каже о одлуци жирија.

Добро расположење и понека спортска, политичка или друштвена пошалица готово су неизоставни део сваког окупљања, а разлике у музичком укусу међу учесницима знатно су веће од оних гастрономских.

У Коцељеви, малој општини у западној Србији, у петак и суботу одржан је 17. Фестивал зимнице. Поред разноврсних производа које је изложило 250 излагача из земље и иностранства, другог дана фестивала одржано је и традиционално такмичење у припреми ловачког гулаша.

Већ годинама се са пријатељима организујем и пријављујем екипу. Иако никада нисмо били на победничком постољу, они који су имали прилику да пробају наш гулаш углавном су имали речи хвале и што је важније - још се нису отровали. Зато себи дајем за право да опишем како такмичење изгледа и шта је потребно да се за овај специјалитет тражи порција више.

Од раног јутра уз котлић

Све почиње доласком првих екипа у главну улицу, која је затворена за саобраћај и преуређена за потребе манифестације.

Оне из суседних земаља, пре свега Босне и Херцеговине и Хрватске, углавном стижу већ са првим зрацима сунца, док домаће долазе нешто касније, најчешће око осам сати. Наша екипа била је ноншалантна, па је стигла тек у 10.

Док смо постављали гасни горионик и котлић, од околних екипа увелико је допирао мирис дима, пропрженог лука и роштиља.

Улоге су унапред подељене, зна се ко припрема састојке и јело, ко иде у набавку свега онога што је заборављено или зафали, а ко је задужен за атмосферу.

Многи унапред исеку лук, шаргарепу, паштрнак и остало поврће. Ми, наравно, све припремамо на лицу места, што знатно успорава процес.

Када смо коначно завршили са сецкањем, убацили смо лук у 600 грама загрејане свињске масти, јер гулаш који се припрема на уљу није гулаш. Када лук омекша и добије златножуту боју, додају се шаргарепа и паштрнак. Након што се и они кратко пропрже, у котлић се ставља месо.

Месо дивље свиње, које добија сваки учесник, „појачали“ смо са још два килограма говедине. Да би се равномерно скувало, месо се мора исећи на приближно једнаке коцкице, а из њега треба издвојити тетиве и опне.

Тајни састојци и рецепт

Када кување почне, један члан остаје да меша котлић, а остали се наредних сат или два често изгубе да обиђу пријатеље и познанике међу осталим тимовима.

Искористио сам ту прилику да лутам од екипе до екипе, а то може да буде опасно јер се наздрављање углавном алкохолним пићима домаће радиности - подразумева.

После обиласка и повратка за свој котлић, неко са слабијим карактером могао би да буде мање концентрисан на кување. Ја, наравно, нисам имао тај проблем.

Понекад се зато стиче и утисак да су здравице једнако важан део такмичарске стратегије као и зачини.

После наизглед дугог мешања и крчкања долази део у којем се поступак припреме разликује од екипе до екипе. Ми смо додали љуту паприку и сок од куваног парадајза, па наставили да мешамо.

Када месо додатно омекша, почиње завршно дотеривање укуса и мириса. Тада свака екипа долази до изражаја, јер управо зачини и њихов међусобни однос могу да направе разлику.

Неко воли да гулаш „намирише“ великом количином различитог биља и печурака, неко га „залије“ црним вином, а ми смо нашем додали црну чоколаду, црно пиво и састојак који се не одаје.

Како се ближи крај кувања, котлићу се ритуално приближи још људи, а тако је било и овог пута. Више људи и пролазника око котлића, значи и већа потрошња „ватрене водице“. Зато ме је, на моје задовољство, обрадовала реченица: „Гаврило, иди по кајсију, нема је више, а људи су жедни“.

Тада ми је постало јасно да је најбоља ракија управо моја.

Ко је победио? Ионако смо имали најбољи гулаш

Уследио је и наилазак професионалних кувара који су дегустирали гулаше. Коментар на наш односио се на љутину, али нису захтеване измене, што је увек добар знак.

Када је угашен пламен и узорак однет жирију на оцењивање, могли смо и сами да пробамо шта смо скували чиме смо установили да је професионални кувар овога пута, делимично, био у праву.

Уз добру атмосферу око котлића, по обичају никог претерано није занимао одлазак на проглашење победника, па ни ове године не знамо ко је освојио награду. То, међутим, није променило наше уверење да је наш гулаш био међу најбољима.

Куваће се и следеће године, са истим рецептом, можда неким новим тајним састојком, сигурно мање наздрављања и амбицијом да се коначно освоји прво место.