Шта су реверзибилне хидроелектране и зашто су за многе – кључ енергетске будућности и стабилности

Последњих година, у оквиру развоја националног енергетског система, једна од најважнијих тема постала је изградња Реверзибилне хидроелектране (РХЕ) Ђердап 3. Овај капитални пројекат на десној обали Дунава не представља само обично проширење постојећих капацитета, већ потпуни технолошки заокрет у начину на који Србија складишти и користи струју.

У тренутку када се у мрежу уводи све више обновљивих извора енергије, попут ветра и сунца који зависе од временских прилика, РХЕ Ђердап 3 се намеће као незаменљиви „џиновски акумулатор". Овај објекат ће бити у стању да прихвати вишкове произведене струје и врати их у систем онда када је потрошња највећа.

Министарства рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић 16. јула, потписала је меморандум о РХЕ Ђердап 3 у Букурешту, и том приликом рекла да „Србија ове године планира да започне израду просторно-планске, као и пројектно-техничке документације за изградњу реверзибилне хидроелектране Ђердап 3". Председник Владе Румуније Илије Боложан изјавио је да је потребно детаљно анализирати користи и могуће утицаје пројекта, истичући да је енергија данас питање безбедности, економске конкурентности и животног стандарда грађана.

Како раде реверзибилне хидроелектране?

За разлику од класичних проточних хидроелектрана које једноставно користе природни ток реке за покретање турбина, реверзибилне хидроелектране поседују два басена (акумулације) на различитим висинама – горњи и доњи.

Њихов рад се заснива на двосмерном циклусу који директно зависи од тренутне потрошње и цене електричне енергије на тржишту: Пумпни режим (пуњење акумулатора): Током ноћи или викендом, када је потрошња струје у Србији ниска, а на мрежи постоји вишак јефтине енергије, РХЕ ради као пумпа. Она користи тај вишак струје да би препумпала воду из доњег басена у горњи басен. На тај начин се електрична енергија претвара у потенцијалну енергију воде.

Турбински режим (производња струје): Током дана, у периодима такозваног „шпица" када грађани и индустрија троше највише струје, процес се обрће. Вода из горњег басена се пушта да пада ка доњем басену, покреће турбине и генерише скупу, дефицитарну електричну енергију која у тренутку стабилизује мрежу.

Технологија стара један век

Иако се данас помињу као решење за будућност, реверзибилне хидроелектране имају дугу историју. Први овакви системи развијени су још крајем 19. века у Швајцарској и Италији.

Прва комерцијална реверзибилна хидроелектрана са великим пумпним складиштем пуштена је у рад у Немачкој крајем двадесетих година прошлог века.

У бившој Југославији, визионарски инжењери су рано препознали овај потенцијал.

Србија већ деценијама успешно користи снагу овог концепта кроз РХЕ Бајина Башта, која је пуштена у рад 1982. године.

Она представља један од најсложенијих хидроенергетских објеката у овом делу Европе и деценијама служи као главна златна резерва нашег електроенергетског система.

Зашто су ове електране кључне за енергетски систем

Због своје јединствене способности да балансирају понуду и потражњу, реверзибилне хидроелектране имају три кључне улоге.

Складиштење енергије у великим количинама: Данашња технологија још увек нема батерије које би могле да складиште терават-сате енергије за целу државу. РХЕ су тренутно једина комерцијално исплатива технологија за масовно чување струје.

Балансирање обновљивих извора: Извори попут соларних панела и ветропаркова су непредвидиви – производе превише струје када нам не треба (нпр. током сунчаног поднева), а нимало када је најпотребнија (ноћу или при умирењу ветра). РХЕ буквално спасава мрежу тако што упија те нагле вишкове и чува их за касније.

Брзо реаговање у ванредним ситуацијама: У случају хаварије на термоблоковима или наглог пада увоза струје, РХЕ може да се покрене и достигне пуну снагу за мање од неколико минута, спречавајући тако потенцијални колапс система (тзв. "blackout").

Инвестирање у реверзибилне хидроенергетске капацитете већ дуго није питање еколошког престижа, већ кључни елемент националне безбедности и економског суверенитета једне државе. У ери незапамћене нестабилности на глобалним тржиштима енергената и све строжих међународних регулатива о декарбонизацији, државе које немају сопствене системе за складиштење енергије постају директно зависне од скупог увоза и флуктуација на туђим берзама.

Изградњом објеката попут Ђердапа 3, Србија не би побољшала тек локалну инфраструктуру, већ и позиционирала  свој електроенергетски систем као стратешко чвориште читавог региона Југоисточне Европе. У коначном збиру, способност да се управља сопственим вишковима и мањковима енергије представља најважнију границу између технолошки независних економија и оних које су препуштене на милост и немилост енергетских криза.