Шта све утиче на здраво и лепо старење и да ли можемо да успоримо године

О осцилацијама у смислу физичке спремности, старењу и уопште о резултатима наведене студије, за РТС је говорила докторка Александра Младеновић, руководилац Одељења за неуробиологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”. 

Истраживања шведских научника показују да физичке перформансе почињу да опадају око 35. године. Од тог тренутка физичко опадање се наставља постепено и има тенденцију да се убрзава с поодмаклим годинама.

„Студија је интересантна највише методолошки, зато што је током једног дужег временског периода, скоро 50 година, пратила једну те исту групу испитаника. То је врло захтевно, то се обично не ради, ту се смењују чак и групе научника током тих 50 година. И она је показала нешто што смо у принципу знали. А то је да је неки људски пик, у биолошком смислу, између 25. и 35. године. Али то се мења. Значи, то важи сада, у овом тренутку за нас као људе, у овом тренутку наше еволуције и историје. То није било тако у преисторијско доба, није било тако пре 200 година и сигурно неће бити тако за 100 или за 500 година", рекла је др Младеновић.

Навела је да постоји нешто што је много важније од дужине живота, а то је дужина здравог живота, или такозвани хелтспан: „Што је наш животни век дужи, биће дужи и тај здрав животни век, а пик ће се померати. Значи, у праисторијско доба је био у двадесетим годинама, у античкој Грчкој и Риму 25, а сад је између 25. и 35. И ја очекујем заиста да се то помери ка неким четрдесетим годинама како дужина живота буде расла. А рашће сигурно, чак и са овим садашњим стањем развоја науке и медицине, а сигурно ће тај развој ићи и даље овај скоковито".

Чињеница је да се све мање подударају биолошка и хронолошка старост.

„Постоји нешто што је хронолошка старост, а то су наше године, и постоји нешто што је биолошка старост, а то је колико су нам старе ћелије и органи. И та биолошка старост, интересантно, може драматично да одступа од хронолошке. Неко може да има 50 година а да биолошки буде стар 40, или 60. Е сад, та биолошка старост је опет нешто што је у фокусу истраживања данашњих, истраживања старења. Односно, покушава се да се направи неки панел маркера који би прецизно одредили нашу биолошку старост. Јер то није једноставно, старење је изузетно компликован и комплексан и мултифакторијални процес", објаснила је гошћа Јутарњег програма.

Питање поузданих маркера

Говорећи о маркерима др Младеновић истиче да се интензивно у струци ради на евалуацији на десетине потенцијалних маркера и да се неких осам до девет за сада издваја као врло поуздано. Ипак, како наглашава, не постоји панел који би са сигурношћу могао да сигурно одреди маркере тачне биолошке старости.

Сваки од тих маркера мери неки други аспект старења. На пример, ту јеепигенетски сат, затим теломере, али и друге ствари попут оксидативног стреса, смањења активности протеазома, старења митохондрија. Оно што је најбитније јесте да старост може да се мења. 

„Може да се утиче на оно што вам генетика да као предиспозицију, начином живота. Е сад, тренутно су у фокусу нека истраживања где се фармаколошки покушава да се тај епигенетски сат врати мало уназад. Има неких успеха. Нису ћелије враћене баш на почетак, али су враћене доста уназад. Али то је сад на нивоу већ лабораторије. Оно што ми можемо да радимо, а можемо да радимо свашта, и оно што је најважније, можемо да радимо свашта без пуно новца. То је да оно, чувено, живимо здраво. Е сад, здрава исхрана, при томе не мислим само на намирнице које једемо, него и на калоријски унос. А рећи ћу вам и зашто. Физичка активност и интелектуална активност, веровали или не. То су неке, све ствари које нас одржавају што дуже у оном здравом животном веку", каже др Младеновић.

Када је реч о исхрани, она додаје да је најпознатија, најделотворнија и најдуже испитивана анти ејџинг интервенција заправо, калоријска рестрикција. „Значи, то сад већ има, ја мислим скоро сто година, није мислим него 1935. је изашао први рад који је показао да ако смањите храну мишевима за 50%, они ће живети 30% дуже. Е сад, калоријска рестрикција је стварно нешто што нема никакве сумње да продужава живот, да продужава здрав животни век и да има мноштво бенефита. Међутим, да би имала оптималне ефекте, калоријска рестрикција треба да отпочне у неком раном адултном стању. Значи, наше неке 20, 25. године", објаснила је докторка Младеновић.

Додала је да ефекти тих рестрикција могу да буду штетни у каснијим периодима живота, зато што је организам већ кренуо у процесе старења, и да треба бити опрезан. Напоменула је да је важно и то да није само у питању то колико су намирнице које уносимо здраве, већ и колико ћемо јести а и колико калорија потрошити.

„Најбољи ефекат даје комбинација калоријске рестрикције и физичке активности. Значи, ви можете остати на свом уносу а да се више трошите. Нисам сигурна да су ти експерименти рађени, да унос остаје исти али да се интензивно физички ради. Кажем, најбоља је комбинација. И опет не свака физичка активност", каже докторка.

Генетика нема претежни утицај на начин старења

Истиче да то како ће одређена особа реаговати на наведене обрасце понашања има мало везе са генетиком и да је, како каже, можда 20 процената нашег старења условљено генетиком, а већим делом начином живота и условима спољашње средине.

Др Младеновић подсећа да су истраживања показала да постоје закозване плаве зоне. Има их свега пет у свету и то су региони у свету који се карактеришу изузетно високим бројем стогодишњака и стодесетогодишњака. Покушавало се, како наводи, да се нађе заједнички фактор, пошто су зоне свуда по свету, једна у Јапану, друга на Сардинији, а једна чак у Калифорнији. Истраживања са показала да је поред осталих маркера, за здраво старњењ и дуг живот, био важан карактер, односно оптимизам код људи. С друге стране стрес у сваком смислу повећава биолошку старост.

„Тренутно не постоји консензус око тих маркера. Ми тренутно на Институту припремамо један велики европски пројекат који, надам се ако буде финансиран, омогућиће управо то. Да се на научно утемељен, један свеобухватан начин, одреди биолошка старост, како у научном смислу, тако можда овај и као пружање услуга. И ви онда можете испратити. Већ након три или четири месеца можете приметити ефекат нечега на ту биолошку старост.

То је невероватно како то може да се мења. Почевши од тог епигенетског отиска, односно сата у нашим ћелијама. ДНК, односно наши гени у молекулу ДНК су упаковани на врло специфичан начин заједно са одређеним протеинима. И они током живота, заједно са тим протеинима, трпе одређене епигенетске модификације. Значи, начин на који су упаковани одређује колико неком гену може да се приђе и колико може бити експримиран. Па онда неки гени који не би требало да су експримирани,биће, они који би требали, неће. И онда се то нагомилава током старења и свако од нас носи специфичан тај епигенетски отисак. Веровали или не, то може да се мења. Начином исхране, начином на који вежбамо, да ли вежбамо... Буквално ћемо променити начин како нам је упакована ДНК, односно тај епигенетски отисак", објашњава саговорница РТС-а.

Евидентна промена свести

Докторка Александра Младеновић каже и да се понашање људи мења, да многи почињу да воде рачуна о физичкој кондицији и да је данас уобичајено видети људе у средњем и старијем добу да редовно вежбају, што показује да се свест о здравом старењу мења.

Према другим студијама, показало се да се когнитивна адолесценција завршава са 33 године, код оба пола.

„Значи, не заврши се адолесценција око 20. кад је она као биолошка, него негде систем комплетно некако сазри око 33. И онда наступа, хајде да кажемо, неки оптимум, или неки период стабилног функционисања, који траје све до 66. И то се променило. Значи тек од 66. можемо да кажемо да постоји неки значајан когнитивни пад. Тако да су људи у том неком опсегу заиста когнитивно, са изузецима наравно, когнитивно у оптимуму. Што је јако битно и важно", закључила је др Александра Младеновић.