Најгоре године живота су двадесете – истраживања побијају мит о „најбољим годинама“

Професорка психологије и оснивач Станфорд центра за дуговечност, Лаура Карстенсен, истиче да не само да су тинејџерски узраст и двадесете године најгоре време у нашим животима – са највишим стопама усамљености, анксиозности и депресије – већ и да грешимо када говоримо младим људим да су им то најбоље године.

Професоркина истраживања доследно говоре да људи, почевши од средине двадесетих година, почињу да доживљавају мање негативних емоција. То не значи да имају чешће или интензивније позитивне емоције, већ да се њихова емоционална равнотежа побољшава како старе.

Треба ли се радовати старости

Много тога се не може волети код старења, напомиње проф. Карстенсен у интервјуу који је дала за часопис Тајм. Физички није пријатно, али емоционално јесте.

„Не постоји савршена фаза у животу – увек постоје компромиси. Када сте млади и јадни, такође сте на свом физичком врхунцу, и то је дивно. Имати неограничену будућност је такође узбудљиво. Старији људи то немају, али имају осећај фокуса и онога што им је важно у животу. Постоји та супротстављеност физичке виталности и емоционалног богатства, и то се дешава у различитим фазама на различите начине“, објашњава професорка.

С годинама градимо боље емоционално искуство. Задовољнији смо својим везама и мирнији смо сами са собом. Такође, како старимо, престајемо толико да маримо за тривијалне ствари које нас излуђују у ранијим фазама живота.

„Поред тога, што се тиче когнитивне обраде, буквално смо склонији да  видимо, чујемо и памтимо позитивне информације више него негативне“, додаје професорка.

Старији људи нису срећнији, али бележи се значајно смањење беса, туге, страха и анксиозности. Зато се каже да се емоционална равнотежа побољшава са годинама – нисмо срећнији, већ нам емоционални живот постаје богатији.

Када долази до ове промене

Урађена је велика лонгитудинална студија која се бави овим проблемом и резултати показују да су двадесете године најгоре. Затим се бележи извесно смањење негативних емоција до четрдесетих и педесетих година.

Емоционално гледано, шездесете и седамдесете године су врхунац живота. Тако да се сматра да је главна промена између 40. и 60. године.

Још један поуздан налаз има везе са оним што називамо просоцијалним понашањем – у основи давање и чињење ствари за друге људе. Старији људи су склонији просоцијалном понашању и осећају се боље када то чине, тако да дају више и заузврат добијају више.

Мит о сукобу генерација

Један од изненађујућих увида о старењу до којих је дошла професорка Карстенсен, је и тај да старији људи воле млађе људе и по први пут у људској историји, зато што живимо дуже, имамо релативно равномерну расподелу старости у популацији, што омогућава да се комбинују вештине, снага и амбиције младих са просоцијалношћу, искуством и емоционалном равнотежом старијих људи.

Постоји велика забринутост због старења друштава: да ће старији људи смањити продуктивност, да ће бити терет и тако даље.

„За ово постоји врло мало доказа“, истиче професорка, „Али не може се порећи да постоји несклад између начина на који живимо, друштвених политика и структура које нас воде кроз живот и дужине нашег живота.“

Свет су изградили млади за младе

Садашње генерације се рађају у свету које су буквално изградили млади људи за младе људе, од знања које се налази у библиотекама медицинских факултета до висине степеница којима се свакодневно пењемо. Претпостављени корисник је млада особа и то је један од разлога зашто постоји толико проблема везаних за старење.

„Како би требало да изгледа образовање када доживимо 100 година и радимо до 80? Како би породице требало да размишљају о дефиницији породице, која се дуго сматрала нуклеарном породицом? Сада већина породица има најмање три или чак четири генерације које живе у исто време. Ко је коме одговоран и када дајемо финансијску подршку нашој деци? Да ли би требало да чекамо док не умремо? Па, ако ћете умрети са 100 година, ваша деца морају да чекају док не напуне 80 година да би наследили породичну имовину, на пример“, наглашава професорка.

Међугенерацијска сарадња

Међугенерацијска сарадња је нешто о чему не размишљамо довољно, напомиње др Лаура Карстенсен. Углавном смо сегрегирани по годинама, тако да млади људи немају старије људе који су им пријатељи. Имамо рођаке, тако да једино комуницирамо кроз генерације унутар породица.

Један од начина да се успоставе ове везе је да људи различите старосне доби раде заједно на нечему што треба решити – да постоји нека врста заједничког изазова, било да се ради о дистрибуцији хране, изградњи друштвеног центра или нечему где се људи окупљају да заједно раде на пројекту.