четвртак, 16.10.2025, 17:21 -> 17:23
Извор: РТС
Контрола није љубав – родитељи треба да науче да пусте, а деца да поставе границе
Који је то тренутак када одрастете? Зашто сте за родитеље заувек дете? Иако сте пунолетни, школовани, запослени, живите сами... Родитељи и даље о вама превише брину. За њих сте још увек тинејџер коме је и потребна заштита. Где је граница између бриге и претеривања? Када родитељска контрола прелази границу и постаје токсична?

„Треба раздвојити физичко и емоционално раздвајање. Ти процеси се не дешавају одједном, већ су процес. Родитељски дом се не напушта када се спакују кофери, већ се то дешава дуги низ година“, објашњава дефектолошкиња и специјални педагог, Ана Јовановић.
Очекивања су увек велика. Деца од родитеља, као свемогућих ауторитета, очекују да код њих то раздвајање иде спонтано и да пусте да се ствари одвијају природно, својим током.
Неретко, додаје, родитељи уопште нису спремни да пусте те устаљене односе.
Чињеница да на овим просторима деца касније напуштају родитељски дом не треба да утиче на емоционално одвајање деце од родитеља, јер та врста одвајања може да се изврши и док су под истим кровом – да се поштују границе, договор, време и међусобни простор.
„Родитељи и деца се суочавају са истим страховима и несвесним процесима, због чега је процес одвајања веома изазован“, наводи дефектолошкиња и педагог.
Празно гнездо
Васпитање и одгајање деце се, како каже, најчешће везује за дечје обавезе, у које спада и осамостаљивање у разним доменима и да постану одрасле јединке које могу да функционишу самостално.
Због тога би родитељи од најранијег узраста своје деце требало себе да припремају на тренутак „празног гнезда“.
Када процеси васпитања (осамостаљивања) деце и родитељске припреме на њихово одвајање теку спонтано и паралелно, онда се то не доживљава као неки губитак, већ као просто преузимање нових улога и нешто здраво и пожељно.
Родитељи често свесно, али и несвесно, прелазе границе и контрола се врши и преко понашања и преко осећања. Контрола не мора да се покаже експлицитно, може и да буде скривена у одређеним поступцима и односима.
„Реакција и понашање деце на то може да буде агресивно, када се сукобљавате са родитељима и отуђите се од њих јер показујете да сте способни за то. Са друге стране, ту је ситуација када дете попушта и труди се да родитељи буду задовољни. Иако су то наизглед две супротне реакције, то су две стране истог новчића“, истиче Ана Јовановић.
Оба начина понашања показују да дете живи по диктату њихових емоција, било да реагује на родитељско понашање агресивно или страхом и стидом.
Емотивно уцењивање
Деца морају да се освесте да су њихова понашања и све одлуке које доносе везана за фин процес осећања-понашање-уверење.
„Можете себи да поставите врло једноставна питања. Да ли имате укорењена уверења из детињства да сте ви одговорни за њихове (родитељске) емоције које вас касније усмеравају? Да ли осећате стид због неких одлука? Да ли осећам страх да им кажем нешто? Можда бес јер ми диктирају како да живим?“, објашњава дефектолошкиња.
Одговорност према родитељима не треба мешати са одговорношћу према њиховим осећањима. Свако је одговоран за своја осећања.
„Здраве границе су да се ја саосећам са тобом. Жао ми је што те разљутио неки мој поступак, али то не значи да ја морам даље да поправљам та осећања“, додаје Ана Јовановић.
Потиснута осећања
Дете у младости учитава логику „родитељ ме више воли ако сам послушан, миран, захвалан“ и то се онда усваја и потискује. Међутим, све што је потиснуто не нестаје.
„Због тога, касније у зрелом добу када покушамо да поставимо границе, крене бујица тих емоција и често онда одрасли људи могу да се осећају као деца која треба да се правдају, доказују или бране“, каже гошћња Јутарњег програма.
Кључ је прихватање. Прихватање да наше понашање неминовно утиче на туђе емоције, као и прихватање да је сасвим у реду и нормално постављање здравих граница.
Постављање граница често може да звучи грубо. Међутим, суштина је иста, небитно на који начин је формилусано, а тај потез може да буде катарзичан.
Када ће се све то десити и да ли ће се уопште десити је индивидуално.
„Постоје различити типови људи, породице, нивои повезаности. Динамика породичних односа је везана сваку породицу као посебан организам“, закључује Ана Јовановић.
Коментари