Нос није само детектор лажи, већ и стреса

Психолози са Универзитета у Сасексу спровели су истраживачки пројекат који проучава стрес користећи термалне камере. Термално снимање, према речима психолога који стоје иза студије, могло би бити „прекретница“ у истраживању стреса.

Крв се стално креће кроз наше тело кроз ширење и сужавање крвних судова како би се регулисао њен проток. Међутим, проток крви се преусмерава када смо под стресом.

Нервни систем гура крв ка нашим очима и ушима, што резултира мањим протоком крви око носа. Ово смањење крви детектује термална камера као пад температуре.

Овај необичан ефекат је назван „назални пад“ и није јединствен само за људе. Примећен је код одраслих и деце, али и код примата који нису људи, што указује да иза реакције на стрес стоји еволутивна прича.

Када смо под стресом, наш нервни систем преусмерава крв ка другим чулним органима како бисмо могли да уочимо опасност, остављајући нос мало хладнијим. Пошто се нос не помера много, та промена температуре се сматра релативно поузданим знаком да смо под стресом.

Новинарка Би-Би-Сија, Викторија Гил, подвргла се експерименту који спроводе истраживачи Универзитета у Сасексу. Тест је био пажљиво контролисан и намерно осмишљен да буде непријатно изненађење.

Истаживачи су Гилову најпре замолили да седне, опусти се слушајући бели шум који су јој емитовали кроз слушалице.

Затим су у собу ушле три њој непознате особе, које су је ћутке гледале док јој је истраживач објашњавао да на располагању има три минута да осмисли петоминутни говор о свом „послу из снова“.

Како наводи новинарка, док је осећала како јој топлота расте око врата, научници су термалном камером снимали како јој лице мања боју. Убрзо је, док је покушавала да осмисли говор, температура носа опала и постао је плав на термалној слици.

Истраживачи из Сасекса су спровели исти тест стреса на 29 добровољаца. Код сваког су видели како им се температура носа спушта између три и шест степени.

Гиловој је температура носа пала за два степена, јер је њен нервни систем потиснуо проток крви из носа у очи и уши – физичка реакција која такође помаже у тражењу и ослушкивању опасности.

Већина учесника, попут новинарке, брзо се опоравила; њихови носеви су се загрејали до нивоа пре стреса у року од неколико минута.

Професорка Џилијан Форестер, која руководи истраживањем, објашњава да је Гилова вероватно „прилично навикла на стресне ситуације“.

„Навикли сте на камеру и разговор са странцима, тако да сте вероватно прилично отпорни на друштвене стресоре“, објаснила је.

„Али чак и неко попут вас, обучен да буде у стресним ситуацијама, показује биолошку промену протока крви, што указује да је ово 'хлађење носа' снажан маркер променљивог стања стреса.“

Стрес је део живота. Али ово откриће, кажу научници, могло би да се користити за управљање штетним нивоима стреса.

„Време које је потребно некоме да се опорави од овог хлађења носа могло би бити објективна мера колико добро неко регулише свој стрес“, напомиње проф. Форестер.

„Ако се опорављају необично споро, да ли би то могао бити показатељ ризика од анксиозности или депресије? Да ли је то нешто поводом чега можемо нешто да учинимо?“

Пошто је ова техника неинвазивна и мери физички одговор, могла би бити корисна и за праћење стреса код беба или код људи који не могу да комуницирају.

Други задатак у процени стреса на који је Гилова подвргнута био је, како сама каже, још гори од првог. Требало је да броји уназад од 2023. у интервалима од 17. Неко од три равнодушна странца ју је заустављао сваки пут када би направила грешку и тражио да почне поново.

Гилова признаје да све о чему је могла да мисли током другог теста, јесте да жели да побегне. Током истраживања, само један од 29 добровољаца за тест стреса је затражио да оде.

Анксиозни мајмуни

Професорка Форестер ће демонстрирати ову нову методу термалног мерења стреса пред публиком на догађају New Scientist Live у Лондону 18. октобра.

Можда један од најизненађујућих аспеката овог приступа јесте то што, пошто термалне камере мере физичку реакцију на стрес која је урођена код многих примата, може се користити и код мајмуна.

Истраживачи тренутно развијају њихову употребу у уточиштима за велике мајмуне, укључујући шимпанзе и гориле. Желе да открију како да смање стрес и побољшају добробит животиња које су можда спасене из трауматичних околности.

Тим је већ открио да приказивање видео снимака бебам шимпанзи одраслим шимпанзама има смирујући ефекат. Када су истраживачи поставили видео екран близу ограде склоништа у коме су смештене спасене шимпанзе, видели су како се њушке животиња које су гледале снимак загревају.

Коришћење термалних камера у уточиштима за мајмуне могло би се показати као делотворно у помагању спасеним животињама да се прилагоде и сместе у нову друштвену групу и чудно окружење.

„Оне не могу да кажу како се осећају и могу бити прилично добре у маскирању како се осећају“, објаснила је Маријан Пејсли, истраживач са Универзитета у Сасексу која проучава мајмуне.

„Проучавали смо примате последњих 100 година како бисмо разумели себе. Сада толико знамо о људском менталном здрављу, па можда то можемо да искористимо и да им узвратимо.“