Очеви као узори – како се мењају правила мушкости за нове генерације дечака

Епидемија мушке усамљености, криза у партнерским односима, токсична мушкост – постоје многи термини за оно што данас мушкарци доживљавају, до тога да се неки боре и са стањем менталног здравља.

Решавање ових проблема менталног здравља и подучавање следеће генерације дечака да постану срећни, здрави мушкарци захтеваће групни напор, сматра др Џон Делони, који води подкаст о менталном здрављу и који има докторат из области образовања и супервизије саветника.

„Потребна је група момака попут мене и старијих да идентификује момке, да им пружи ресурсе и каже: 'У реду је осећати се изгубљено, у реду је плакати, у реду је тражити помоћ'“, каже Делони. „Морате научити да су се правила игре променила... и то није лоша ствар. Али морате стећи неке нове вештине.“

Отац као модел

Тате имају важну улогу у развоју следеће генерације дечака, наводи Џуди Ји-Чунг Чу, која предаје на курсу о психолошком развоју дечака на Универзитету Станфорд.

Док је проучавала децу у школи, Чу је приметила да дечаци брзо усвајају поруку да не би требало да буду мамини синови, и убрзо престају да показују наклоност према својим мајкама када их оне доведу у школу.

Али ту су били и очеви. Седећи прекрштених ногу на поду, очеви би много чешће држали своје синове у крилу, играли се са њима и мазили. Чак би неки од других дечака прилазили очевима својих другара да се пењу по њима.

„Ову врсту динамике између оца и сина требало би неговати“, наводи Чу. „Ако дечаци почињу да уче како не би требало да буду девојчице и да не би требало да буду превише слични својим мајкама или превише блиски са мајкама, онда отац заиста може да интервенише.“

Укључивање у ову врсту игре и наклоности показује дечацима да топлина, љубазност и љубав нису само женске особине – и очеви то раде.

Моћ очева произилази из чињенице да су синовима модел и узор. Колико год очеви могу директно да уче своје синове и воде их кроз свет, они такође пружају пример ком они могу да теже док одрастају, наглашава др Данијел Сингли, лиценцирани психолог и оснивач Центра за мушку изврсност у Сан Дијегу.

„Биће тренутака када ћу као отац погрешити“, каже Сингли. „Онда могу да одем до свог сина и да му будем модел тако што ћу преузети одговорност за то – директно извињење, где наведем своје понашање и кажем: 'Хеј, вероватно сам ти изгледао љутито. Само желим да знаш да сам се и ја осећао помало повређено или збуњено, или напето.'“

Многи људи када помисле на правог мушкарца, виде неку цртану фигуру мушкости као што су Рамбо или Супермен, напомиње Чу. Уместо тога, она предлаже да дечацима понуде примере добрих мушкараца на које се могу угледати.

„Када помислите на доброг човека, то зближава.“ Добар човек је обично „мој ујак, мој учитељ, мој тренер – неко коме се заиста дивим и са ким могу да се поистоветим“, објшњава Чу.

Мушкост и даље функционише, само са широм дефиницијом

Ако желите да одгајите своје дечаке да буду срећни и здрави, да ли то значи да морате да се одрекнете свих традиционалних мушких идеала? Не нужно, каже др Сингли.

Важно је да не заменимо поруку да је једини начин да се буде мушкарац бити агресиван и изолован, поруком да је једини начин да се буде мушкарац бити осетљив. У сваком случају, многим дечацима се говори да постоји ограничење у томе ко могу бити, а да и даље буду прихваћени, наглашава Чу.

Такође постоји много области где су традиционални идеали мушкости, попут заштите и бриге, прикладни и корисни, наводи Сингли.

„Проблем је у томе што отац покушава да буде само та верзија мушкарца у свим околностима“, напомиње. „Оно што већина истраживања показује јесте да способност да се буде уравнотежен и флексибилан – да се буде традиционални момак у једном окружењу, али у другом, фокусирање на емпатију, саосећање, прихватање утицаја неког другог – води до значајно бољег психолошког и физичког здравља.“

„Времена се мењају и не желимо да будемо толико рестриктивни или ограничавајући“, напомиње Чу.

Доктор Џон Делони има петнаестогодишњег сина и, како каже, свестан је да му је остало још само три лета пре него што пошаље сина у свет. Оно што жели јесте да му за то време усади лекције о томе како треба да брине о себи и другима.

„Мора бити у стању да се издржава и мора бити у стању да заједно са својом партнерком ствара свет у будућности. Мора да држи очи отворене за људе којима може да помогне, људе о којима би могао да се брине. Мора да буде нето позитиван у свету, а не да га исцрпљује“, каже Делони.

„Мора да научи неку врсту емоционалног коефицијента интелигенције како би могао да се упусти у различите ситуације – било да је то сала за састанке, ратна соба или сала за венчања – и да буде у стању да се сналази у њима са софистицираношћу и на начин да може да воли друге људе.“