Како абнормалност постаје нормалност и можемо ли се томе одупрети

Помислите на ратове у Украјини, Израелу и Гази. Шокантни догађаји на почетку ових сукоба били су изненађујући и страшни, и неизбежно је да су привукли нашу пажњу. Како је време пролазило, иако су ова збивања и даље медијски покривени, наша усмереност на те догађаје је знатно мања. Нажалост, када рат траје месецима или годинама, истраживања показују да свака додатна недеља борбе не привлачи подједнаку пажњу као првог дана.

Ова десензибилизација се такође односи и на свакодневни живот. Млади у центру града који одрастају уз насиље углавном ће када одрасту мислити да је насиље нешто нормално. Такође, у случају пандемије коронавируса, људи су у почетку много више били забринути када је број преминулих био мањи, него када се попео на стотине хиљада. У међувремену, једна посебно интригантна студија је показала да људи који живе у земљама које су више изложене негативним утицајима климатских промена заправо виде климатске промене као мање ризичне.

Друга истраживања показују да се чак можемо навићи на сопствено негативно понашање: када су испитаници слагали неколико пута да би добили више новца, њихове лажи су постајале све веће и веће током експеримента – а делови њиховог мозга повезани са емоцијама су се све мање и мање активирали. Закључак је да што више пута понављамо нешто, за шта знамо да није у реду, то нам је све мање непријатно због тога.

Другим речима, што смо довољно дуго изложени било чему, то нам постаје нормално. Чак и ако је лоше.

Наравно, ово има и одређене предности: људи у одређеној мери морају да буду у стању да се прилагоде новим околностима и ситуацијама, без обзира колико оне биле страшне. Наша врста вероватно не би стигла далеко – или, барем, не би имала емоционалну способност да решава проблеме, машта и ствара – да смо ходали около у сталном стању шока и анксиозности.

Али постоје јасне замке. Као прво, ова прилагодљивост може бити део проблема зашто људи имају потешкоћа да се боре са оним што социолози називају „спорим насиљем“ – оним катастрофама које се одвијају постепено и без великог интересовања, због чега је тешко препознати колико је штете чињено месецима, чак годинама. Колико је само деценијама дуго одлагање хемијског отпада створило здравствених проблема милионима људи.

Десензибилизације такође може да продужи зачарани круг. Студија о насиљу у градским четвртима, на пример открила је да је већа вероватноћа да ће учесници починити насиље ако мисле да је то нормално. Али ово се односи и на већа, сложенија питања. Ако неко не мисли да су климатске промене велика ствар, зашто би био мотивисан да уради било шта по том питању? Ако наша свест о хуманитарним катастрофама бледи, да ли ће и даље постојати иста вероватноћа да ћемо саосећати са жртвама или донирати релевантним хуманитарним организацијама?

Како долази до навикавања

Када су медији у питању намеће се дилема како покрити одређени догађај или обрадити тему, а да се тиме не смањи осетљивост публике на то. И – као паметан, информисан потрошач медија – како да пратите вести, а да будете сигурни да се не излажете истом ризику?

Истраживачи покушавају да установе како изложеност истим вестима изнова и изнова утиче на публику. Једна студија је, на пример открила да је већа вероватноћа да ће публика бити незадовољна због таквог извештавања, па чак толико да ће избегавати вести, када им се чини да се понављају.

Не ради се само о томе да гледаоци жуде за новим темама, пишу истраживачи. Такође се људи посебно нервирају када примете да се ништа не мења или побољшава. „Неки корисници су посебно негативни према недостатку напретка и дуготрајном извјештавању о овом питању, које се делом може пратити и до укључених политичких актера“, наводе истраживачи.

Ова тачка је забрињавајућа. Постоје различити субјекти којима би игнорисање неких тема омогућило да задрже статус кво и своје позиције. Можемо да замислимо која је вероватноћа да би компаније и владе предузеле било какву акцију у вези са климатским променама, на пример да се о њима не говори.

Цинично звучи, али то значи да ће одговорни субјекти остварити минималан напредак у погледу решавања неког проблема, што људима постаје досадније да више слушају о томе. Теоретски, ово би могло да доведе до тога да се о неком проблему све мање и мање говори – и да се сваки притисак да се дође до решења распадне.

Затим, ту је и други проблем, посебно уобичајен када гледамо извештаје о патњи других људи: ако се осећамо превише узнемирено оним што видимо, на крају престајемо да пратимо извештавање о томе.

Како избећи десензибилизацију

Па шта да радимо? Како да останемо у току са вестима, а да не будемо презасићени или десензибилисани? Како да се одредимо према многим питањима са којима се свет данас суочава, успостављајући равнотежу између одбијања да их прихватимо као „нормалне“, али и да сами успемо да наставимо даље са својим животом?

Када је у питању потрошња вести, истраживачи предлажу да се вести конзумирају пажљивије, на пример у одређеним тренуцима, када осећамо да смо преплављени одређеном кризом. С обзиром на важност нових вести, такође се предлаже да нам извори информација буду што разноврснији. Уколико желимо да о одређеној теми или кризи сазнамо више, требало би да комбинујемо различите изворе, чак и врсте медија.

Уколико нас занимају збивања у Гази, не треба да читамо само ударне насловне вести, већ и да потражимо спољнополитичке анализе или сведичења у првом лицу, да гледамо документарне филмове, читамо књиге и што је најважније, обавестимо се о углу гледања обе стране у сукобу.

Такође треба имати у виду да данашња збивања тумачимо на дужи рок, као и да гледамо уназад и читање вести заменимо историјским књигама или документарцима.То може значити и гледање унапред – шта би то могло значити у будућности? – и тражење анализа које размишљају о томе шта би наше тренутне одлуке могле значити за једну, 100, па чак и хиљаду година.

Шта урадити са нашом склоношћу да се прилагођавамо околностима које нас се непосретно тичу, чак и на оне које не би требало да прихватимо као „нормалне“?

Први корак је препознавање да се такво навикавање уопште дешава. Да одвојимо тренутак и размислимо: на које ствари се навикавамо, било у свом домаћинству, заједници или земљи, на које бисмо заиста желели да нисмо? Тек тада можемо да планирамо следеће кораке.

Важно је имати на уму једну истину: од трговине робљем до апартхејда у Јужној Африци, постоји много ужасних ствари које су се – деценијама, чак и вековима – чиниле укорењеним и непроменљивим.

Али су се промениле. А околности које не желимо да буду део будућности наше деце, или наше, такође могу.