Да ли је наш осећај за правичност вођен себичношћу – који део мозга брине о томе

Сви смо се нашли на тој муци. На столу је остао последњи комад торте који бисте слатко појели, али нисте сами. Можда на крају одлучите да исечете један комад тог парчета – остављајући нешто и осталима, који ће се затим повести вашим примером. И тако сви заједно гледате како комад торте постаје све мањи и мањи – а нико не жели да узме то последње парче.

Кад год у друштвеном окружењу доносимо одлуке о томе колико желимо да поделимо са другима, морамо да балансирамо између сопствених себичних интереса и друштвених норми које претпостављају праведност.

Али колико смо заиста искрено спремни да делимо? Под којим околностима другима нудимо правичан део колача? Неуролошка истраживања су почела да назиру одговоре на ова питања. Тим истраживача Одељења за клиничку неурологију шведског Института Каролински код 60 волонтера спровео је електро стимулацију како би открили који делови мозга су укључени у ову врсту одлука.

Људи имају снажно усађену потребу за проактивно усклађивање са друштвеним нормама – чак и ако нема казне за то. Ово је опширно проучавано у истраживањима са економским играма у којима су учесници могли да одлуче како да распореде одређену количину новца између себе и других учесника.

Претходна истраживања показују да једноставно више волимо једнаку поделу између себе и других. Занимљиво, то није само у ситуацијама када смо у неповољнијем положају у односу на друге (неједнакост у неповољном положају) и можемо имати корист од дељења ресурса, већ и у случајевима када смо у бољем положају од других (неједнакост у предности).

Ово на крају наводи на закључак да наш осећај правичности није вођен искључиво себичном жељом да будемо бољи од других.

Штавише, склоност ка правичном уделу између нас и других јавља се рано у детињству, што указује да је то донекле повезано.

Спремност да се ресурси равноправно деле са другима и даље постоји чак и на рачун жртвовања личних интереса. А када нам други дају неправедан део, често осећамо јаку потребу да их казнимо да бисмо заштитили своје интересе. Међутим, ми то обично радимо чак и ако то значи да ће обе стране на крају остати без ичега.

Ово намеће питање који психолошки механизми подржавају акције различитих врста правичних одлука. У зависности од тога да ли се ми или други налазимо у неповољнијем положају, да ли исти психолошки механизми подстичу нашу спремност да обезбедимо правичан удео са другима?

Разумевање других

Једно од објашњења наше склоности да будемо праведни, чак и када смо у бољем положају од других, јесте да разумемо перспективу других људи. Ово би заправо могло да подстакне нашу спремност да жртвујемо личну користу за њих.

Стога, постављајући се у позицију другог, покушавамо да створимо праведније окружење смањењем неједнакости. Истраживања су показала да мали регион мозга олакшава нашу способност навигације у сложеном друштвеном окружењу: десни темпоропаријетални чвор (рТПЈ - right temporo-parietal junction).

Овај део мозга игра кључну улогу у разумевању мисли и перспектива других и стога нам може помоћи да донесемо просоцијалне одлуке. С обзиром на ово, предложено је да овај регион мозга доприноси нашој спремности да жртвујемо личну корист зарад других.

Али шта када смо у горој ситуацији од других? Може се десити да су неједнакост у предности и недостатку заснована на различитим психолошким механизмима, потенцијално заступљеним у различитим регионима мозга.

Неки истраживачи претпостављају да би могао бити укључен и десни латерални префронтални кортекс, регион мозга који покреће одбијање неправедних понуда и промовише одлуку да се казне прекршиоци друштвених норми. То је оно што нас на крају чини да не волимо да се према нама неправедно поступа, посебно од стране оних којима је боље од нас – ослобађање негативних емоција као што су бес или завист.

Превазилажење себичних мотива

Истраживање неуролога са Института Каролински нуди нове увиде и открива да ова два региона мозга заиста играју различите улоге када је у питању правичност.

У експерименту, 60 учесника је донело праведне одлуке када су били подвргнути неинвазивном типу електричне стимулације мозга званој транскранијална стимулација наизменичном струјом – применом струје на власиште преко одређеног подручја мозга да би оно постало активно. Ово је неуролозима омогућило да процене укљученост одређених региона мозга.

Конкретно, студија је истраживала да ли исти мождани ритмови леже у основи процеса који су укључени у доношење правичних одлука и да ли узимају у обзир туђу перспективу. То је урађено тако што су истраживачи стимулисали сваку област мозга различитим типовима осцилација или ритмова струје, и видели како то утиче на праведне одлуке.

Добијени резултати пружају директан доказ да осцилације у десном темпоропаријеталном чвору играју кључну улогу за пребацивање са сопствене на перспективу других. А када то урадимо, то нам на крају помаже да донесемо проактивне, праведне одлуке које такође доносе корист другима. Чини се да другачији тип основне осцилације у десном латерално префронталном кортексу чини људе спремнијим да занемаре своју неповољнију позицију.

Будућа истраживања ће морати дубље да истраже ову везу. Али чини се да правичност није вођена само ограничавањем сопствених себичних жеља – што има смисла када узмете у обзир да је сарадња вероватно најважнији фактор у еволуционом успеху наше врсте. Бити себични не чини нас увек успешним.

Међутим, процес доношења правичне одлуке је, као што сви знамо, сложен. Чињеница да су различити региони мозга укључени у то на крају показује зашто је то случај.

Сви смо себични, али смо такође оспособљени да уравнотежимо сопствену перспективу са разумевањем других – и саосећамо са њима.