Девојка из града која је срећу пронашла у Горњим Бранетићима

„Ја доведох девојку из града“ писале су новине о Јелени и Младену из Горњих Бранетића, горњомилановачком селу које је тада било чивено по броју нежења. Тринаест година касније имају троје деце: Ђорђа, Луку и Душана и домаћинство у којем је све могуће.

Сестрић Вукашин и син Душан са баком Славицом припремају дрва за зиму. Истина у овом дому је толико топло да им ни грејање не трeба.

„Када сам сагледала живот на селу и живот у граду ипак на селу си свој човек. Како да кажем, имаш своју слободу, радиш колико можеш, кад можеш. Ниси ограничен са временом”, каже Јелена Марић из Горњих Бранетића.

Јелена је рођена у Београду. Ту је завршила основну и средњу школу и уписала Вишу саобраћајну школу. Онда се заљубила у Младена и напустила прву годину студија.

Имање је подигао чукундеда, а данас Младен са породицом обрађује 20 хектара. Ту су њиве, воћњаци, пчелињаци, пластеници, обори и стадо. Благо је у Марића од маја до новембра на пашњацима. Прошле године испекли су две хиљаде литара ракије јер је откупна цена шљиве била ниска. Понудиће вас и изворском водом, соком од грожђа, дивље трешње, купине, малине, чајем од жалфије, вином .. Нема шта нема – чак и јужног воћа.

„Киви роди, смокве тек стижу, а ово друго ћемо тек видети“, каже Славица Марић.

Током лета имање Марића буде пуно деце.

„Сви воле да дођу. Наша три сина ту су, долазе њихови другари, рађаци, од сестре деца, комшије које живе у Београду па дођу преко лета, па њихови уничићи углавном су ту код нас по цео дан“, каже Младен.

Где има пуно деце ту је и рингишпил, тако да цео дан уживају.

Много је животних рингишпила, али овај рајачки чини свакодневицу лепшом.