Дај му власт да видиш какав је човек – има ли истине у народној пословици

Када људи стекну неку моћ од њих очекујемо да брину о другима и деле са онима који су испод њега. Међутим, моћ инхибира емпатију, чинећи моћне људе грубљим, мање етичним и себичним. Као што је Абрахам Линколн рекао: „Ако желите да видите какав је неко човек, дајте му моћ и тањир колачића“.

Дај му власт да видиш какав је човек – има ли истине у народној пословици Дај му власт да видиш какав је човек – има ли истине у народној пословици

Људи су друштвена бића чији је еволуциони напредак подстакнут способношћу да раде заједно. Кроз сарадњу, ловили смо дивљач експоненцијално већу од нас, проширили се на сваки кутак Земљине кугле, покренули технолошку револуцију, па чак и спустили човека на Месец – све у року од 200.000 година.

Док та достигнућа дели читаво човечанство, приходи нису подједнако распоређени јер изгледа да нисмо еволуирали тако да постанемо егалитарна врста, већ хијерархијска. Зашто је то тако?

Према етнографу и консултанту за лидерство, Сајмону Синеку, лидерство – а тиме и статус и моћ – представља компромис. Племе тражи од вођа да их заштити, обезбеди да свако добије свој део и да се први жртвују за добробит свих. У замену, племе се придржава одлука вође и обезбеђује му, или њој, лавовски део ресурса. У далекој прошлости, то је значило више меса, више пријатеља и боље услове живота . До данас се није много променило у том погледу.

„То је договор. То је антрополошка дефиниција лидерства“, наглашава Синек. „Увек је избалансиран. Предности вођства нису бесплатне. Оне долазе по цену сопственог интереса. Оне долазе по цену бриге о онима који су нама подређени.“

Парадокс моћи

Уз то, Синек истиче да овај компромис долази са једним важним упозорењем. Наиме, поједини лидери се не држе свог дела погодбе. Заправо, проблем је психолошки много дубљи од повремено својеглавог вође.

Желимо вође који су окренути заједници и живе у складу са моралним кодексом. Али чак и ако нађемо некога ко је поштен, брижан и кооперативан, када му доделимо моћ, нешто се мења. Вероватноћа да ће се упустити у грубо, себично и неетичко понашање које му доноси корист на рачун других постаје све већа.

Психолог Дакер Келтнер ово назива „парадоксом моћи“ и проучавао га је у различитим срединама, попут универзитетских кампуса, спортских тимова, радним колективима и, наравно, Конгресу Сједињених Држава.

Али нису само извршни директори, светски лидери и спортске звезде ти који постају плен утицаја моћи. Дајте некоме (било коме!) мало моћи и већа је вероватноћа да ће узети више из заједничке тегле са колачима.

Дао бих ти колачић (али сам га појео)

Склони смо да размишљамо о моћи као о награди за пењање на више степенице друштвене лествице, и јесте, али је такође далеко шире од тога. Психолози дефинишу моћ једноставно као способност појединца да утиче на друге чак и ако покушавају да се одупру.

Келтнер то мало сужава. Он сматра да је моћ способност особе да модификује туђе стање обезбеђивањем или задржавањем ресурса или кажњавањем. Важно је да ти ресурси не морају бити само материјални. Они могу укључивати знање, пажњу или наклоност.

Коју год дефиницију желите, обе указују да дискусија о моћи није ограничена само на политичаре, лидере у компанијама и фантастично богате појединце. Свако може имати моћ у одређеном друштвеном контексту – као што показује Келтнерова студија названа „Куки монстер“. 

Како се дошло до популарног лика из „Улице Сезам“ и Мапетоваца

Келтнер и сарадник Дан Вард затражили су од испитаника окупљених у истополне тимове да израде предлоге о политичким потезима за одређене друштвене проблеме. Један насумично одабран члан групе је добио овлашћење да оцењује учинак друга два члана тима.

После 30 минута, прилично досадног рада, експериментатор би донео тањир са пет колачића да се засладе, што је значило да ће двоје моћи да поједе додатни колач, а трећи само један.

Келтнер и Вард су открили да испитаници који су добили овлашћење да оцењују сараднике, не само да су спремнији да узму и други колач, већ и да их једу не придржавајући се основних правила лепог понашања. Јели су отворених уста и нису водили рачуна да ли расипају мрве по себи и столу – отуда и име ове студије носи име по симпатичном халапљивом чудовишту, Куки монстеру, који прождире све колаче.

Друга студија објављена у часопису Social Justice Research покушала је да понови Келтнерове и Вордове резултате. Овог пута, истраживачи су понудили недовољан број колач за сваког учесника, али су вођама тима рекли образложење зашто им је додељена позиција. Једнима је речено да су место заслужили захваљујући својим вештинама и знању, другима су навели нелегитиман разлог, на пример симпатију или без разлога.

Као и у претходном експерименту, повлашћени су чешће посезали за другим колачићем. Занимљиво је да су легитимисани лидери или они без разлога за своју улогу чешће узимали додатни колачић. Они који су сматрали да је њихова моћ нелегитимна јели су у просеку исто толико колачића као и сви остали.

Како моћ мења срца и умове

Студија „Куки монстер“ није једина која потврђује да моћ мења нечије друштвено и етичко понашање. У низу студија објављених у Proceedings of the National Academy of Sciences, Келтнер и психолог Пол Пиф истраживали су како се људи вишег социоекономског статуса понашају другачије од оних нижег статуса у различитим ситуацијама.

У њиховим лабораторијским експериментима, за оне који су се идентификовали као припадници више класе утврђено је да имају веће шансе да:

– Оправдају неетичко понашање.

– Лажу током преговора.

– Варају да би повећали своје шансе за победу.

– И узмимају слаткише из тегле, чак и када им је речено да су слаткиши за децу у суседној лабораторији.

Изван лабораторије, истраживачи су посматрали возила на раскрсници. Открили су да је већа вероватна да ће аутомобили који се обично повезују са вишим статусом („мерцедес“ или БМВ) пресећи друга возила и игнорисати пешаке на пешачком прелазу него возачи мање скупих аутомобила.

Психолози претпостављају да је разлог за таква антисоцијална понашања начин како доживљавамо наше окружење. Моћ нас чини самозаинтересованијим и оријентисанијим ка циљу, што може бити и добра лидерска особина.

Али заузврат, то нас такође чини мање брижним, емпатичним и пажљивим према ризицима – чак и када последице наших лоших одлука могу утицати на друге људе.

Иако моћ буквално не узрокује промене у мозгу, истраживања потврђују да мења начин на који наш мозак функционише у различитим друштвеним ситуацијама.

Једна студија пратила је реакције мозга учесника помоћу ЕЕГ-а док су гледали слике неутралних или узнемирујућих израза лица. Открили су да су учесници који су сматрали да припадају вишој класи имали смањен одговор на бол других упркос томе што су сами пријавили виши ниво емпатије.

Друга студија је показала да су такви учесници показали мање неуронске активности када су покушавали да „ментализују“ нечије емоције.

Лорд Ектон је био у праву

Када се погледају ови резултати, чини се да се подаци крећу у правцу афоризма познатог британског историчара и политичара лорда Ектона: „Моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“. У ствари, Ектон је написао да „моћ тежи да квари“, што је важна разлика и за значење афоризма и за научну литературу о моћи.

За почетак, истраживање моћи је релативно ново и има своје границе. Многе од ових студија рађене су на малим узорцима, а такође је веома тешко контролисати различите варијабле које могу утицати на понашање „моћника“.

Слично томе, повезани маркери моћи и социоекономског статуса који се користе у неким студијама могу дати неконзистентне резултате. Када су у питању аутомобили, на пример, сасвим је могуће да агресивна или себична вожња произилази из културе подједнако колико и из статуса у тој култури. Студија која је желела да реплицира те резултате у европским градовима није пронашла никакву везу између марке аутомобила и понашања возача.

Друго, игнорисана је друга страна медаље моћи: способност да унапређује значајне људске вредности и врлине. Истраживања су показала да моћ може да помогне људима да да постану сигурнији, оптимистичнији и креативнији. Такође, може да им помогне да се боље концентришу и преузимају ризк – што је значајна особина за поједина лидерска места.

Чак и злогласни експеримент сумњиве научне вредности спроведен у затвору у Станфорду показује да однос између моћи и корупције није тако јасан.

У овом експерименту симулирано је затворско окружење и испитивано је како динамика моћи мења понашање међу учесницима којима су додељене улоге „чувара“ и „затвореника“. Међутим, како напомиње психолог Скот Бари Кауфман, није сваки чувар постао насилно опијен додељеном моћи. Неки су били врло предусретљиви према затвореницима, чак су ишли на задатке уместо њих и испуњавали им поједине захтеве.

Добро искоришћена, моћ може имати невероватно позитиван ефекат на људе. Има толико саосећајних наставника, шефова, политичара, хуманитараца и других који имају моћ, који истински желе да учине свет бољим местом“, пише Кауфман у Greater Good Magazinu.

Како да се заштитимо да нас моћ не исквари

Упркос годинама истраживања како моћ може негативно да утиче на наше понашање, Келтнер препознаје и њене позитивне аспекте. 

„Парадокс моћи захтева да увек будемо на опрезу против коруптивних утицаја моћи и њене способности да искриви начин на који видимо себе и третирамо друге људе. Али овај парадокс такође јасно показује колико је важно оспорити митове о моћи, који нас убеђују да изаберемо погрешне лидере и да толеришемо грубе злоупотребе моћи.”

Поставља се питање како можемо да се заштитимо од антисоцијалних ефеката моћи и омогућимо да убиремо њене предности?

У чланку објављеном у Harvard Business Review, Келтнер предлаже да испаде изазване осећајем моћи можемо да сузбијемо једноставним вежбањем веће самосвести.

Моћ има тенденцију да блокира наш друштвено оријентисан мозак и окрене наше мисли ка искључиво сопственим интересима. Када одвојимо време да размислимо о својим емоцијама, понашању и поступцима, поново активирамо она подручја мозга повезана са просоцијалним понашањем и пажњом према потребама других.

Та свест се може градити и кроз искрене и отворене разговоре са поузданим особама. Истраживања такође сугеришу да преобликовање циљева и усмереност на заједницу, а не на просту размену дам ти – даш ми, преобликује мотивацију за задовољење само сопствених интереса.

Џини Ромети је показала како је ова стратегија веома ефикасна током њеног мандата као извршне директорке „Ај-Би-Ема“. Када је компанија требало да преузме "PricewaterhouseCoopers" 2002. године, Ромети је лако могла да тај уговор склопи кроз призму сопствених интереса.

„Ај-Би-Ем“ није добро прошао у претходним аквизицијама и она би била отпуштена да је овај посао пропао. Међутим, њена стратегија није била да игнорише ризике или занемари људе на које ће уговор утицати. Уместо тога, отворено је делила своја осећања, имала емпатију према онима чији ће се животи променити и користила то као средство за проналажење заједничког језика у новонасталој ситуацији.

„Имала сам велику емпатију за промене кроз које су људи морали да прођу, начин на који су некада живели, титуле које су имали, начин на који су плаћени, све се то променило. И морала сам да имам емпатију да разумем, како кажу, како је изгледала њихова стара кућа јер ће нова кућа бити другачија“, објасинла је Ромети.

Коначно, Келтнер препоручује и вежбање милости. Када лидери изражавају захвалност другима и великодушни су, то не само да наводи оне око њих да буду ангажованији и продуктивнији, већ такви поступци јаче повезују вођу са групом и такође јачају њихове заједничке везе.

Када се нађемо на позицијама моћи – ма колико та моћ изгледала безначајно – можемо користити ове савете како бисмо отклонили њен коруптивни утицај. То може значити мање колачића за нас у кратком року. Али дугорочно, то је бољи и одрживији компромис за све.

четвртак, 28. март 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво