Кликери, ластиш, труле кобиле... Потражите их у неком музеју

Е ма ес ес а, Пипи Дуга Чарапа – некада је свакодневно одзвањало између зграда, док маме не позову на ручак. Девојчице су играле ластиш, а дечаци имали кликере.

„Између две ватре“, „труле кобиле“, „арјачкиње барјачкиње“, „ледени чика“, „школица“, „шарена јаја“ – некада популарне, а данас заборављене дечје игре. Разлог су нови трендови, тврде стручњаци.

„Наравно, све зависи од узраста, да ли су у питању млађа деца, или мало старија. Што су старија, много је већи утицај вршњачке гупе, што су млађа, ту су кључне тренутне потребе. Савремене тенденције иду у смеру технологија, дигитализације. Већину времена деца заправо проводе користећи игрице, гледајући цртане филмове“, каже психолог Вукашин Чобељић, са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој.

У продавници играчака могу се наћи кликери, али се ретко купују. Како кажу продавци, купују их углавном родитељи када их случајно угледају на рафовима и сете се свог детињства.

„Увек има неких хит-артикала који су на ТВ реклами и онда то деца самим тим највише и траже, али купује се стварно све, зависи од узраста. Да ли су то пиштољи на сунђерасте меткиће, сад нам је све у знаку фудбала због овог светског првенства, па нам и те играчке највише иду, па се продаје стони фудбал, али иду нам нам и друштвене игре, од оних старих проверених попут монопола, до неких нових попут детектор лажи“, каже Марија Лазић, из продавнице играчака.

О томе колико су их одрасли волели, сведочи и податак да је мама једног седмогодишњег дечака, решила да их, са својим пријатељицама приближити данашњим генерацијама.

„Оно где смо видели ми пут како би то могло да се реализује као неки акциони план је да се направе неки догађаји где би се особе које се сећају тих игара нашле, реконсутрисале све те старе игре, и онда бисмо ангажовали децу, садашње генерације, да видимо какво им је интересовање, да ли им се свиђа“, каже Соња Видојевић.

Међутим, данашња деца много времена проводе поред екрана и паметних телефона и не играју се напољу.

Стручњаци сматрају да родитељи ипак треба да им причају о овим заборављеним играма јер оне развијају машту и такмичарски дух.