Лиза је планер сахрана и организује их на исти начин као што се организују свадбе

„Смрт је део живота а не табу“, каже за италијанске медије Лиза Мартињети, која се на друштвеним мрежама потписује као Девојка са гробља и која је по занимају funeral planner тј. особа која планира сахране и све што уз њих иде.

Лиза планира како ће изгледати сахране до најмањих детаља, од тога како ће преминули бити обучен, преко тога како ће особе на сахрани бити обучене, која ће музика да се слуша, уколико ће је бити, које боје ће бити цвеће и све оно што особа или њени најмилији изразе као последњу жељу.

„Када говорим о Госпођи (Лиза тако назива смрт), говорим о животу јер смрт је део живота. А људи су заиста потпуно неспремни за тај догађај“, објашњава организаторка погреба која је за време епидемије радила без престанка те је за Бергамо њуз изјавила да је то био ужасан период током којег је телефон звонио без прекида, а она је свакога слушала са стрпљењем.

Најтежи случај за време епидемије ковида 19 био је случај једне жене која је прво изгубила оца, затим мајку, те и супруга и Лиза каже да за њу више није имала речи утехе.

Лиза често говори како организује „лепе сахране“ и подвлачи да кад каже „лепе“ мисли на то да се ради о правим гозбама које не треба банализовати јер су оне традиције у земљама ван Италије: „Помислимо само на традицију на југу земље где комшије доносе храну у кућу покојника. Мислим да је то диван гест који представља блискост и чињеницу да су вам ти људи близу у тешком моменту. Храна има симболичку вредност јер представља заједницу, поделу и успомене“.

Лизин отац је читав живот радио у погребном друштву и од њега је научила посвећеност преминулима и њиховим породицама, а судбина је желела да управо њена прва сахрана буде сахрана њеног оца.

Припремила је очеву сахрану заједно са њим, док је још био жив. За Лизу су гробља „краљевства живота“ и радо их и често фотографише са посебном пажњом.

„Сахрана је нешто што нам помаже да елаборирамо жалост и тугу. Пандемија нам је одузела могућност да сахрањујемо на уобичајени начин преминуле и осетили смо колико је тај чин, тај ритуал важан“, рекла је организаторка погреба додајући да мислити на смрт док смо живи значи водити бригу о том последњем чину, то је гест љубави према себи и другима.

Довољно је, како каже, парче папира на коме можете написати све што желите од ваше сахране.

„На сахрани мог оца много белих балона полетело је у небо као знак почетка новог путовања његове душе“, рекла је Мартињетијева.

Лиза је уз породицу у сваком моменту, сваког дана до самог дана сахране када доноси на дар малу биљку која ће бити засађена као симболичан гест. Њен први сусрет са гробљем је био када је имала четири године и када је подизала пале вазе и осећала да треба да се брине о томе да то место изгледа лепо.

За њу је гробље место на коме се налази читав животни циклус: људи који долазе у посету, биљке, стабла, мале животиње до саме смрти са њеном тишином и емоцијама и као такво је место пуно поштовања.