Светосавски балови – традиција, престиж, доброчинство и европска мода на српском двору

Први Светосавски бал 1834. године одржан је поводом додељивања ордена кнезу Милошу од стране тадашњег султана, што је, будући да је Кнез Милош био владар вазалске земље, била велика част, поготово имајући у виду да је он био и једини православни владар у то време који је завредио то признање.

Традиција прославе Светог Саве у време обнове српске државности сеже у двадесете године 19. века. Кнез Милош је још 1823. као државно обележје прописао прослављање Дана Светог Саве.

„Српска црква, грађанство и двор су то прихватили, али је било потребно времена да то постане једна уходана традиција. Отприлике, већ половином 19. века, савременици су приметили да је у целом српству, а не само у Кнежевини, изузетно раширен култ Светог Саве, прославе Светог Саве и везано за ту прославу, манифестације које крећу од ране зоре, а завршавају се касно после поноћи“, објашњава проф. др Сузана Рајић, са Катедре за српску новију историју Филозофског факулета у Београду.

Заслуга Димитрија Давидовића

Димитрије Давидовић је захваљујући свом истанчаном инстинкту, додаје професорка, објаснио  кроз Српске новине у чему се огледа значај да баш српски кнез, и земља и владар, добију тако високо признање, какав је велики орден од Махмуда Другог, турског султана. То је била велика част и за државу и за владара.

„Он је заправо отворио врата тој великој прослави у Крагујевцу који је тада био српска престоница. Свет је то одушевљено прихватио пошто је Суд народни само номинално био организатор, а све се одвијало у двору у Крагујевцу. Посебно украшена сала, посебно осветљење, посебна музика. Кажу да је свирала ‘књажевска банда која није за европским заостајала’. То је тако снажан утисак на савременике оставило да су многи и записали своје утиске са овог значајног догађаја“, истиче професорка Рајић.

Пресељењем престонице у Београд, било је више услова и простора за одржавање ових балова, нарочито после изградње Конака, 1842. године организују и посела, окупљања и балови на које су долазили представници страних сила, високи слојеви чиновништва, судије, професори, високо свештенство и елита тадашњег српског друштва. Дешавало се да на баловима буде по две-три стотине, па и шест стотина људи, што је за ондашње време био значајан број.

Добротворни балови у време кнеза Михаила

У време кнеза Михаила успостављена је институција добротворних балова која су могла да организују и грађанска удружења. Кнегиња Јулија је била домаћица ових балова. Грађански слој тог времена је то схватао као друштвену обавезу да се одазове и да присуствује.

„Дешавало се да на такве балове дође и сиротиња, што је био куриозитет за стране представнике који су се чудили када поред себе угледају звонара Богородичине цркве, скромно обученог како се заједно са својим ћеркама, раме уз раме весели и присуствује балу са представницима великих сила“, истиче гошћа Јутарњег програма.

У штампи тог времена је објављивано колико је ко новца донирао и то се сматрало друштвеним престижом и нормалном праксом.

„Није била важна висина прилога. Знало се да од владара креће и његове руке благодарност, а потом од свих грађанских слојева је био поређан износ који су дали и то је био одређени израз захвалности дародавцима кроз званичну штампу“, напомиње историчарка.

Српски кадрил и Српски марш Штрауса Млађег

Кнез Милош који је 1846. године био у егзилу у Бечу, од Штрауса Млађег је наручио да напише Српски кадрил и Српски марш. Иако је ово била нека врста политичког памфлета, у јавности је дочекано са одушевљењем.

„Кнез Милош је словио за најбогатијег човека Балкана. Имао је новца, што је свакако инспирисало и композитора који је то добро наплатио. Врло брзо је она постала популарна и врло брзо је заузела своје место на списку игара на баловима. У почетку се играло српско коло 1834. године. Балови из тридесетих, шездесетих или осамдесетих година 19. века више нису били исти. Бал јесте почињао српским колом, али ту су биле и полка, и мазурка, и валцер, и кадрил. Касније, деведесетих година, и кан-кан, мада су многи савременици разгорачених очију гледали на ту иновацију у списку игара, сматрајући да српско традиционално друштво не треба баш све да усвоји од француских игара и да је тај положај играчица недостојан“, наводи др Рајић.

Бал је само номинално представљао место на коме је забава била у првом плану. Ту су се одвијали и важни разговори, доносиле неке важне одлуке које су се тицале и науке, и школе, и новинарства, и међународних односа. Било је изузетно важно ко са ким стоји на балу, ко са ким разговара. Колико кнез поклони пажње неком саговорнику и из тога су извлачене неке политичке прогнозе за будућност, додаје професорка.

Краљ Милан и краљица Наталија уводе француски протокол 

Посебно вични у приређивању балова били су краљ Милан и краљица Наталија, који су инситирали на француском протоколу и менију. Они су иначе имали тог француског духа у свим сферама уметности – књижевности, сликарству, опремању двора, а између осталог и у организацији балова.

„У томе су показали велике вештине, што бележе сви савременици који су присуствовали тим баловима. Све званице су оставиле значајне забелешке о томе. Они су се потрудили да њихови гости улазе по протоколу, да се зна када је пријем, да се зна списак игара, да гости у паровима напишо ко са ким игра, да се зна када је пауза, када је обедовање. Једино се није знало када ће се бал завршити, а обично се завршавао око два-три после поноћи, а некада је трајао и до шест ујутру“, објашњава историчарка.

Балови у време Карађорђевића

Александар Обреновић и Драга Машин су такође имали успеха са одржавањем балова, а Карађорђевићи су наставили са институцијом Светосавског бала, али са одређеним потешкоћама.

Проблем је био што краљ Петар није имао супругу и сам је бринуо о деци, али је и држава била у таквој ситуацији и већ од Анексионе кризе 1908. улази у епоху ратова, великих тензија, великих жртава и просто није било прилике за овакве догађаје.

После Првог светског рата и ослобођења, услови су били бољи, али све до женидбе краља Александра Карађорђевића нису организовани. Значајну улогу у организацији балова је играла и кнегиња Олга, супруга кнеза Павла.

„Да будемо отворени, балови су били један велики издатак за породичну касу, јер када су одржавана по четири бала у јануару и фебруару, то је једна просечна грађанска породица једва издржавала, зато што је за сваки бал било нужно спремити нову тоалету за кћери и за даму, а то је све било тешко достижно“, напомиње проф. др Сузана Рајић на крају гостовања у Јутарњем програму.