Римски бетон, за разлику од модерног, временом постаје све јачи

Римски рецепт за бетон била је мешавина вулканског пепела, кречњака (калцијум-оксида), морске воде и грумења вулканских стена. Тај материјал и даље заједно држи пристаништа, насипе и луке.

Штавише, супротно модерним материјалима, древне приморске структуре са протоком времена постају све јаче.

Научници кажу да је то резултат реакције морске воде и вулканског материјала у цементу, јер се ствара потпуно нови материјал који ојачава бетон.

„Потрошили су много времена на развој овога. Били су веома интелигентни“, каже Мери Џексон, геолог са Универзитета у Јути и коаутор студије о римским грађевинама објављене у стручном часопису American Mineralogist.

Како се наводи у истраживању, Римљани су били веома свесни предности свог бетона.

Претходна истраживања открила су да честице кречњака у својим језгрима садрже алуминозни тоберморит, ретку супстанцу која се изузетно тешко добија.

Тај минерал, према речима Џексонове, формирао се рано у развоју бетона, јер су кречњак, морска воде и вулкански пепео реаговали заједно на начин који је стварао топлоту, па су се везивали још јаче.

Међутим, сада су она и њен тим открили још нешто.

„Вратили смо се назад на бетон и открили обиље тоберморита, који 'расте' из бетона, често заједно са филипситом (још једним минералом). То значи да се још један процес одиграва“, објашњава Џексонова.

Током времена морска вода процурила је кроз бетон и растворила вулканске кристале и стакла, што је учинило да се алуминозни тоберморит и филипсит кристализују.

Ови минерали су у значајној мери ојачали бетон и спречили стварање и ширење пукотина у њему, а структуре су са временом постајале све јаче.

Насупрот томе, модерни бетон, базиран на портландском цементу, се не мења након стврдњавања, што значи да било која реакција са материјалом у њему ствара оштећења.